Meso koje nam nude u frižiderima marketa i mesara nije srpsko. Naše je skupo, nedostupno glavnim kompanijama, pa se uvozno meso često sumnjivog kvaliteta kod nas kotira najbolje.
Začarani krug u kome srpski seljak ne može budzašto da proda meso jer ga niko neće, pa kompanije kupuju strano jer je jeftinije – niko ne može da zaustavi. Koplja se lome na domaćem potrošaču u čijoj kesi često završi krijumčareno meso, buđava piletina i bajata salama. Osim ako ne živi van grada pa ima sreću da mu je prvi komšija pouzdani mesar.
Meso se u Srbiju uvozi i sveže i smrznuto. Dok se sveže koristi odmah, rashlađeno i duboko smrznuto meso se prerađuje, kaže Nenad Budimović, sekretar Odbora za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije.
Smrznuto i uvozno
Šunke, kobasice i slični proizvodi uglavnom nastaju od smrznutog uvezenog mesa.
– Klanice koje imaju preradu uvoze sirovine od kojih kasnije proizvode šunku, kobasice i slično. Meso se uglavnom uvozi za prerađevine, jer je jeftinije. Cena tovljenika kod nas je prošle godine u oktobru, novembru bila oko 170 do 200 dinara, dok je u EU oko 150 dinara, pa je zato došlo do povećanog uvoza živih svinja. Ipak, u prodaji je uglavnom meso domaćih proizvođača – objašnjava Budimović.
Striktna pravila
Pravila o tome šta sve treba da piše na deklaraciji jednog mesnog proizvoda veoma su striktna. Uvozno meso na deklaraciji treba da sadrži pečat proizvođača, datum klanja, do kada je upotrebljivo, a od 1. aprila, kada je stupio na snagu novi Pravilnik o deklarisanju, pored nabrojanog, treba da sadrži i sastave, odnosno objašnjenje da li to meso možda u sadržaju ima i neke boje ili alergene.
– U Srbiji posluje oko 25 velikih kompanija koje se bave proizvodnjom i preradom mesa. One čine 80 odsto tržišta, dok su ostale znatno manjeg kapaciteta. Prošle godine smo izvezli oko 15.000 tona mesa. Većina je otišla za Rusku Federaciju. U EU ne možemo da izvozimo zbog vakcine protiv kuge koju koristimo. Međutim, izvoz za Rusiju je otežan, jer nemamo dozvolu da prevozimo meso preko zemalja koje su članice EU. Roba se transportuje preko Crne Gore, pa sve do luke Severnog mora, što poskupljuje cenu – ističe sekretar Budimović.
Šta se dešava s mesom koje stigne u Srbiju?
Smrznuto meso koje se uveze u Srbiju najčešće završi u mesnim prerađevinama. U Upravi za veterinu ističu i da jedan deo smrznutog mesa dospe i do potrošača: kao konfekcionirano se odmrzava u za to odobrenim objektima i stavlja u promet.
Prerađivanje
U Upravi za veterinu objašnjavaju da se meso koje se uveze uglavnom prerađuje.
Pre nego što dospe do naše zemlje, uvozno meso se proverava na samoj granici. Za to je zadužena granična veterinarska inspekcija.
– Granična veterinarska inspekcija nakon pregleda pošiljke na granici uzima uzorke na analizu ili, ukoliko granični inspektor nije u mogućnosti, daje nalog nadležnom veterinarskom inspektoru u mestu istovara da meso uzorkuje. Nakon obavljenih laboratorijskih analiza i dobijenih rezultata kojima se potvrđuje da je meso zdravstveno bezbedno, može se pustiti u promet – tvrde u Upravi za veterinu.
U Institutu za tehnologiju i higijenu mesa nisu mogli da odgovore na pitanja o poreklu i kvalitetu mesa u Srbiji.
Domaća pečenica je kvrgava, nema ravan oblik, a ni ujednačenu dimljenost. Zato njenom šmeku niko ne može da odoli. Industrijska je precizno sečena, oblikovana, jednako dimljena uzduž i popreko.
U Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine imaju objašnjenje za to: u domaćim proizvodima nema soli za salamurenje, nitrita, nitrata, a od začina sadrže samo prirodne začine, a ne esktrakte začina.
I u ukusu može da se uoči razlika. Čak i onaj ko nema istančana nepca može da primeti da je domaći kulen jači, pikantniji, ali i malo tvrđi od industrijske kobasice.
– Domaći, tradicionalni suhomesnati proizvodi mogu biti manje ili više neujednačeni po izgledu. Različiti su im oblik, boja površine, stepen dimljenja. Senzorne karakteristike se razlikuju od proizvođača do proizvođača, od geografskog područja ili od sezone proizvodnje. U industrijskoj proizvodnji suhomesnatih proizvoda aditivi se koriste u skladu sa propisima o kvalitetu proizvoda od mesa i propisima o prehrambenim aditivima kojima se, pored ostalog, utvrđuje lista aditiva koji su odobreni za upotrebu u hrani, uključujući i proizvode od mesa, kao i uslovi upotrebe i način deklarisanja aditiva i njihovih mešavina – kažu u Ministarstvu poljoprivrede.
Ljudi često kupuju meso koje je na oko dobro, a ne shvataju šta je sve zapravo dodato u njega da bi samo dobilo sveži izgled.
Specijalista strukovni nutricionista dijetetičar Ankica Simić objašnjava kako sve mesne prerađevine dobijaju na svežem izgledu ako im se samo malo doda “specijalnih sastojaka”. Tek kada se isprže ti crveni ćevapi ili sočne kobasice, postaje jasno da tu ima previše soli, aroma, pa i želatina.
Dimljeno meso dimljeno je samo toliko koliko je u njega stavljeno arome – dima.
Kako kaže nutricionista, mesne prerađevine u koje spadaju i suhomesnati proizvodi, ali i ostali proizvodi od mesa, prave se od mešavine mesa različitih kategorija (II i III), vezivnog tkiva, loja, masnog tkiva, mesa glave, kožica – sve u zavisnosti od vrste proizvoda.
– Aditivi koji se dodaju, a dodaju se zbog poboljšanja ukusa, organoleptičkih osobina i trajnosti su kuhinjska so, začini, ekstrakti začina, enzimi, želatin, arome dima, aromatične supstance, šećeri, ugljeni hidrati, belančevine koje nisu poreklom od mesa, npr. soja, jaja, mleko i proizvodi od mleka, žitarice, voda, antioksidansi, vitaminsko mineralni dodaci, konzervansi, polifosfati, nitrati i drugo. Sve navedeno, naravno, ne ide u svaki proizvod – pojašnjava Ankica Simić.
Mesne prerađevine i nemaju neke prednosti u odnosu na čisto mesto. Iz praktičnog ugla gledano, dobri su jer su dugotrajni, naročito suhomesnati proizvodi i pojedine vrste pašteta, pa ne zahtevaju skladištenje u hladnom prostoru. To posebno važi u slučaju izleta, dečjih ekskurzija, dugih putovanja, pa i u vanrednim situacijama kada nema uslova za kuvanje i drugačiju pripremu obroka.
S obzirom na to da se prave od mesa lošije kategorije i sadrže dosta aditiva, nijedan nutricionista ne preporučuje svakodnevnu konzumaciju ovih mesnih namirnica.
– Sa zakonske strane proizvođači su u obavezi da koriste samo zakonom dozvoljene aditive. Čisto meso, ne prerađevine, izvor je punovrednih belančevina, gvožđa, B vitamina (naročito svinjsko meso), nezasićenih masnih kiselina (ribe, naročito morske)… Proteini ribe su lakše svarljivi od proteina sisara, riba ima i manje kolagena. Takođe, pileće belo meso je manje masno od drugih vrsta mesa, često je posnije i od mnogih vrsta riba. Inače, neke vrste riba su izvor vitamina A, a za razliku od drugih mesa, konjsko meso ima najviše gvožđa – ističe nutricionista Ankica Simić.
Meso koje je u inostranstvu na crnoj listi pa se stavi sa strane a ne prodaje se u prodavnicama kod nas je klasifikovano kao “luksuzno meso vrhunskog kvaliteta”. I ko bi tome mogao da odoli?
Ne prođe ni dan a da se kupac mesa u Srbiji ne požali Nacionalnoj organizaciji potrošača na kvalitet mesa sumnjive boje i karakteristika.
– Žale nam se jer sumnjaju u meso koje kupuju. Meso se svuda prodaje kao domaće, a postavlja se pitanje da li je zaista tako. Za to je nadležna veterinarska inspekcija koja treba da obavlja nadzor – kaže Goran Papović iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS).
Papović potvrđuje da se kod nas često dešava da nam tuđe, pokvareno i zaraženo meso prodaju kao “luksuzno i nadasve bezbedno”.
Tako je, prema rečima Papovića, sredinom marta u Srbiju stigla piletina iz Poljske za koju se opravdano sumnjalo da je zaražena salmonelom.
– Upozorenje da je u Srbiju uvezena piletina poreklom iz Poljske koja je zaražena salmonelom stiglo je sredinom marta od sistema za brzu razmenu informacija o merama i preduzetim radnjama u pogledu prehrambenih proizvoda koji predstavljaju ozbiljan rizik za zdravlje i sigurnost potrošača, RASFF. Međutim, da li je Ministarstvo poljoprivrede obavestilo stanovništvo? Nije! Da li je sporna piletina povučena sa tržišta? Nije! Da li je bilo šta preduzeto? Nije! – priča Papović.
A šta se desilo sa zaraženom piletinom?
Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine proglasilo je ovo meso bezbednim za ljudsku upotrebu.
Papović kaže da se ministarstvo još jednom, kao i nebrojeno puta do sada, oglušilo na mišljenja i nalaze različitih nezavisnih, stručnih i kompetentnih ustanova.
– Pitamo se koliko puta će trećerazredno meso iz inostranstva biti uvezeno u Srbiju kao luksuzno? Koliko puta će ministarstvo objaviti vest o vakcinaciji lisica i drugih divljih mesojeda i obuci veterinara, a reč neće reći o zaraženoj piletini iz Poljske? Koliko puta građani Srbije neće znati ni šta, ni odakle ni koliko zdravo jedu? – zaključuje Papović.
Domaći proizvođači i prodavci – ko najviše uvozi?
Prema statistici iz Uprave carina, 18 najvećih proizvođača i prodavaca mesa u Srbiji prošle godine su za čak 44 odsto povećali uvoz robe u odnosu na 2013. godinu, koji je tako dostigao 123,7 miliona evra.
Uvoz su najviše povećale industrije mesa „Matijević“ i „Trlić“, koje su više nego duplirale nabavku iz inostranstva. „Matijevićev“ uvoz je dostigao čak 26,7 miliona evra u 2014, čime je ovaj poljoprivredni gigant izbio na prvo mesto uvoznika među prodavcima mesa. Odmah iza je „Neoplanta“, čiji je uvoz dostigao 25 miliona evra.
Treći po uvozu u Srbiji je „Zlatiborac“, sa uvozom od 13 miliona evra, a četvrti „Trlić“ sa 11,8 miliona evra. Listu najvećih uvoznika zatvara „Juhor“ Miroslava Miškovića sa 10,9 miliona evra uvoza. Iako se firma zvanično zove „Yuhor Export“, u pitanju je neto uvoznik koji je prošle godine u inostranstvo plasirao nemalih 9,15 miliona evra robe, ali je to ipak bilo 1,7 miliona manje od njegovog uvoza u istom periodu. Sve pomenute firme su prošle godine povećale uvoz.
Među velikim uvoznicima (na šestom mestu) je i „Karneks“ Miodraga Kostića, s tim što je ovaj proizvođač, suprotno opštem trendu, prošle godine prepolovio svoje nabavke u inostranstvu i sveo ih na 5,18 miliona evra sa ranijih 9,9 miliona.
Bolja slika se dobija kada se ove cifre uporede sa ukupnim prometom koji ovi proizvođači ostvaruju. Tako je, recimo, „Matijević“ u 2013. imao uvoz od 12,4 miliona evra, ali i ogroman prihod od 158 miliona evra, što znači da je udeo uvoza u njegovom prometu bio samo oko osam odsto.
Stručnjaci kažu da proizvođači ne zarađuju najviše na trajnim proizvodima poput kulena, šunke i sličnih, koji ne mogu toliko jeftino da se naprave, nego na polutrajnim kao što su salame i kobasice, koje kupuju siromašniji u želji da izbegnu najgore parizere.
Ostavite komentar