U Mokroj Gori danas je na inicijativu direktora Parka prirode Emira Kusturice održan sastanak predstavnika opština Topola,Vrnjačka Banja, Čajetina i Rudarsko-geološkog fakulteta na kome je povodom informacija o mogućoj eksploataciji rude nikla najavljeno skoro formiranje grupe za monitoring i zaštitu životne sredine.

Становници Кремана, Биоске, Стапара и Врутака неће да њиховом имовином управља Парк природе. Хоће да и они граде, продају парцеле, како им воља. И дозволе за то да траже у Ужицу. Ако им Влада не удовољи са све стоком и тракторима, населиће се испред општинске зграде града на Ђетињи

	Мокра гора чека расплет

Када је у јуну 2005. године Влада усвојила Уредбу о заштити предела изузетних одлика „Шарган-Мокра гора”, нико се није бунио.У њој је писало да се предео изузетних одлика на подручју општине Ужице, а који обухвата територије катастарских општина Мокра Гора, Кремна и Семегњево, укупне површине 3.678,23 хектара, од чега је 1521,86 хектара у приватној својини, ставља под заштиту. Између осталог, и ради очувања и унапређења објеката народног градитељства, „Шарганске осмице” и етно-комплекса „Дрвенград” и примера и облика традиционалног начина живота, а у интересу науке, образовања, културе и рекреације. У Уредби, коју је потписао Мирољуб Лабус, тадашњи потпредседник Владе, писало је и да се о овом пределу стара Туристичко удружење „Мокра Гора” из Мокре Горе.
Три године касније, 5 септембра, на исту тему, стиже нова Уредба нове Владе Србије, с потписом Ивице Дачића, потпредседника и министра полиције. Њом се мења назив заштићеног предела, па се он сада зове Парк природе „Шарган- Мокра гора” (мало слово „г” у овом случају није правописна грешка јер је овде реч о планини, а не о истоименом месту). Даље, заштићено природно добро се шири на подручје планине Шарган, мокрогорску котлину, долину Белог Рзава и јужне делове планине Таре с Добрим и Љутим пољем и долином потока Братешина. Захвата површину од 10.813,73 хектара од чега је 6.380,40 хектара у приватној својини. Забране, чији је списак баш дугачак, остале су исте. Ипак, измену Уредбе више стотина грађана месних заједница Кремна, Биоска, Стапари и Врутци, на збору у Кремнима, 11. септембра – дочекали су на нож. Зашто?
– Својевремено је турски бег говорио: „У Мокрој Гори, сви добри. У Кремнима, пола-пола. У Биосци нико не ваља.” Није он мислио на карактер људи него на то ко како плаћа порез. У Биосци се порез не плаћа без пушке и свађе – сликовито објашњава Креманац Драган Пјевић зашто је настала побуна против проширења Парка природе. – Људи су гледали шта се дешава у Мокрој Гори. Благодет је у „Дрвенграду”. Нажалост, туристи само тамо долазе. Нормално је да људи који су у Парку природе запослили децу о њему причају бајке.

Станислав Карајић: „Књиге су долазиле и до сада али се нису са сузама читале”

Неоправдан је, вели, страх сељака да неће имати право да косе, копају, ору на свом имању.- Ма, хоћеш ти на то имати право. То је и циљ Уредбе: дође туриста из Париза па са Златибора крене у Мокру Гору, а успут гледа како сељак копа мотиком, коси косом, к’о пре два вијека. Ти се не помичеш, а ја сам одлетио у небеса. Ја сам у хеликоптеру. Читав вијек се овде живи на ивици егзистенције. Сад сељак има шансу да и он нешто заради, да прода и који плац за викендицу, шта је ту спорно? Шта је спорно да у Добром пољу никне двеста викендица? Ти их после уклопи. Само нек дође народ, нек заживи.
Муке с доградњом
Станислав Карајић, рођени Креманац, имао је лично искуство с применом Уредбе, и то оне прве. Кућу изнад железничке станице Шарган -Витаси подигао је 1988. године, када је као возач отишао у пензију. Деца, која су отишла да раде у Русију, хтела су да је прошире, дограде за своје потребе. Архитекта је направио пројекат, купљен је материјал и мајстори почели да раде. Али кад је Станислав отишао у ужичку општину да тражи дозволу, речено му је да они не могу да му је дају јер се његова кућа налази у заштићеној зони. Која, опет, није урбанизована.
– Долази Кустурица и каже: Господине, хоћете ли ми дати дозволу за рад. Ја испричам шта су ми рекли у Ужицу. Он каже да бесправно градим и да обуставим градњу. Ја њему да то није ново градилиште, него проширење већ постојеће куће.

	Јован Марковић, градоначелник Ужица: „Споран је приступ у примени уредбе

Станислав је наставио градњу, Кустурица још једном долазио да га упозори да ће, ако не обустави градњу, он поднети пријаву надлежним службама. Кустурица је своје обећање одржао, републички грађевински инспектор написао решење о забрани градње и рушењу новог дела куће. А Станислав наставио да гради.- Опет долази Кустурица. „Јуначе, ви и даље радите, то ће вам бити срушено.” Рек’о, ја сам покренуо поступак за дозволу. „Употребићу сав свој ауторитет да дозволу не добијете.” Књиге су долазиле и до сада али се нису са сузама читале, кажем ја њему. Не прође ни десет дана, долази полиција и плени радницима алат.
После је опет долазио инспектор, па четири ренџера, да га опомињу, али Станислав је терао по своме. Добио је и решење о рушењу све са заказаним датумом.
– Отишао сам код помоћника Веље Илића, Аџића. Тражио помоћ. Рекао да рушење нећу дочекати неспреман и да неће проћи без последица. Посаветовао ме да напишем молбу Министарству за капиталне инвестиције, Одељење за урбанизам. Урадио сам тако, али и даље стрепео. Био сам се осушио, нисам имао ни 40 кила. На крају су ми рекли да дограђени део обложим дрветом, да буде у етно-стилу. Како сам то урадио, више нико није долазио. Три године томе има. Међутим, решење о рушењу је још на снази. Друго нисам добио.
Кад стомак проговори
У кафани „Код Радула” у центру Кремана, где је три дана после збора одржан неформалан састанак мештана, Јована Марковића, градоначелника Ужица, и Емира Кустурице централна тема је и даље нова владина Уредба. Сви нас убеђују да у њиховом бунту нема ни „п” од политике. Проговорио стомак, кажу.

Драган Пјевић испред дома креманским пророцима

• Погледај моје руке – каже Владимир Спасић и показује дланове пуне жуљева. – Кад ја да се бавим политиком?! Од јутра до мрака сечем и вучем грађу.Али, бавили су се Емиром Кустурицом, и то на најгори могући начин: прозивкама по националној основи.
• Нисмо Кустурицом, него Уредбом – каже Љубодраг Ђурић, који је председавао збором. – Одмах после збора осудили смо иступе двојице који су тако говорили. Али, то нико није емитовао.
  У кафани је и Илија Ружић, један од двојице. Питамо га да ли му је сад жао што је тако говорио.
• Није. Нек се он мени извини, извинићу се и ја њему – каже одсечно. – И на снимку се видела само трећина оног што сам рекао. Извучена из контекста.
  На збору су грађани четири месне заједнице закључили да Парк природе понашањем ренџерске службе угрожава егзистенцију становништва на овом подручју и тражили од Владе да поништи Уредбу од 5. септембра, јер они не желе да Парк управља њиховим приватним поседима. Траже и да Парк обустави све активности и скине табле с приватних поседа до окончања спора.
• Уколико Влада у најскорије време не поништи Уредбу, грађани ове четири месне заједнице масовно ће, са стоком и тракторима, доћи испред ужичке општине и ту остати док се њихови захтеви не испуне – каже Љубодраг Ђурић. – А када у октобру изаберемо нови савет Месне заједнице Кремна, он ће усвојити одлуку да се ренџерима забрањује да у униформи и под оружјем шетају по Кремнима.

	Илија Ружић

У ужичким кафанама ни Парк природе, ни то што се прослављени режисер одрекао титуле њиховог почасног суграђанина, није више ударна тема разговора. Јер, у општини са 83.000 становника и граду са 65.000, колико Ужице данас има, проблема је ионако напретек. Пре петнаест година у граду на Ђетињи у привреди је било запослено 16.500 људи, сада само 5.500. Град изгледа запуштено, улице су уске као сокаци, па кад се нешто ради у главној, као што је управо случај, саобраћај је у хаосу. Зими и првом снегу овде се нико не радује јер тада загађеност пробије све границе, а Ужице доспева у вести као један од најзагађенијих градова у Србији. Мењање овакве слике града и живота његових и становника општине набоље имају првенство над свим другим пословима, истиче Јован Марковић(36), први човек ужичке општине који је на то место дошао пре непуна два месеца, после двогодишње „владавине” привремене управе.И развој туризма у врху је табеле послова који имају првенство.
– Магистрални пут ћемо повезати са симболима града, Старим градом и хидроцентралом из 1900, трећом најстаријом на свету, које ћемо, наравно, средити и још дотерати. Помоћи ћемо сеоски туризам и уредити простор на потесу Ужице брана Врутци, изградити пругу уског колосека од Ужица до Мокре Горе, а све да би Ужице било саставни део туристичке понуде Златибора, Таре, Мокре Горе, Вишеграда, Бајине Баште.
Има ли општина икакве материјалне користи од Парка природе?
– Директне користи нема. Парк природе функционише као привредно друштво затвореног типа, владино је предузеће и ми не наплаћујемо порезе на том подручју. Наравно, и град и регија имају посредну корист јер идеја развоја Парка природе јесте и да обезбеди економску сигурност људи који живе у заштићеној зони.
Али, општински органи имају обавезу да решавају проблеме грађана на том простору, какви год они били.
– Зато је Скупштина града Ужица, једногласном одлуком свих одборника, покренула иницијативу за решење проблема који су настали усвајањем Уредбе о изменама Уредбе о заштити предела изузетних одлика „Шарган-Мокра гора”.

Љубодраг Ђурић

У усвојеном документу, између осталог, пише да градска скупштина од Републике захтева да се хитно приступи изради Просторног плана подручја посебне намене Националног парка Тара и Програма за израду урбанистичког плана за подручје обухваћено Парком природе „Шарган-Мокра гора”. Док се то не деси, а рок је 30. јун 2009. године, надлежна одељења градске управе издаваће неопходна акта за градњу, реконструкцију, санацију, адаптацију породичних стамбених објеката, економских и помоћних објеката пољопривредних домаћинстава на подручју Парка природе. Даље, Скупштина града инсистира да се активно укључи у спровођење Програма управљања Парком природе „Шарган-Мокра гора”, као и да има свог представника у органима и телима Парка. Да се наведено спроведе у дело стараће се радно тело, у директном контакту с републичком Владом, у чији састав ће ући и представници Кремана, Мокре Горе, Биоске и осталих предела обухваћених Парком природе.Без страсти
Очекивало се да ће се усвајањем ове иницијативе страсти смирити. Међутим, новине су и даље пуне „осуда”, „заштите” „подршке” једној или другој страни.
– Почела је велика хајка на грађане Ужица. А они се вековима не мењају. Исти су као и у време Обреновића, од када и потиче она анегдота да у Скупштину Србије с овог подручја може да се поведе први на кога се наиђе. Грађани Ужица су, пре свега, добри и гостопримљиви људи, с великим срцем и поверењем према другима. Нажалост, због непромишљених и ружних изјава, које ја осуђујем без обзира ко их је, због чега и којим поводом рекао, дошли смо у ситуацију да се сви становници овог подручја осуђују и омаловажавају. Покушао сам господину Кустурици да укажем да мера порука није шта су рекли ти људи, него шта мисли већина грађана. Већина мисли да концепт очувања Парка природе треба да се задржи и да то уопште није спорно.
Шта је онда спорно?

	Милоје Алексић и Владимир Спасић

• Приступ у примени Уредбе. Комуникација између његове службе и њега, с једне стране, и становника заштићеног подручја, с друге, мора да се промени. Свеукупни утисак је да су се ови последњи нашли у подређеном положају, да у великој мери губе своја основна права на приватној својини. До сада је сагласност на изградњу давао Парк природе. Дешавало се да се на решења по захтевима за изградњу чекало месецима. Онда би људи почињали да граде, нелегално и без дозволе, и долазили у ситуацију да им неко узима алат како би им зауставио градњу. Скуп тих негативних искустава је довео до овог незадовољства. Хоћу да чујем те људе и да видимо како да заједно решимо проблем. Не могу да кажем да нисам надлежан, да не знам, нисам стручан или обавештен. Ако смо ми озбиљни људи у озбиљној држави и ако хоћемо да законе правимо због људи и њихове добити и добробити, онда би требало да уложимо додатни напор и објаснимо им да нису угрожени овом Уредбом. У то их не можемо убедити ако говоримо да неколико „пијаних Креманаца” прави проблем и да је „опанак устао на државу”.Да ли је било притисака из Владе да уради ово или оно?
• Није. Од Оливера Дулића, министра за екологију и просторно планирање, и његових сарадника добили смо потпуну подршку да се кроз израду детаљног урбанистичког плана реши проблем уређења Парка природе, како би грађани сагласности и дозволе за градњу добијали у градској управи. Верујем да је једино решење насталих проблема да грађани своја права остварују кроз институције државе, а не да њихово остваривање зависи од било чије субјективне процене.

Kusturica na udaru srpskih komšija

Emir Kusturica odrekao se statusa počasnog građanina Užica. Ovaj slavni filmski reditelj učinio je to nakon što se našao na udaru svojih komšija koji su se usprotivili inicijativi da se proširi površina koja pripada parku „Mokra Gora“, a koje je Kusturici predato na upravljanje. Međutim, protest lokalnih meštana pretvorio se u upućivanje šovinističkih uvreda Kusturici, a povodom njegovog muslimanskog porekla, iako je on 2005. godine promenio veru, prešao u pravoslavlje i uzeo ime Nemanja.

Sa Mokre Gore Emir Kusturica poručuje:
„Imam jako dobru kondiciju jer ovo nije prva pljuvačka u mom životu.“ 
Mnogi veruju da je Kusturica zahvaljujući ugledu i poverenju koje je uživao kod bivšeg premijera Vojislava Koštunice i njegovih bliskih saradnika došao na poziciju direktora Parka prirode „Mokra gora“. Meštani su se bunili kada je počelo naplaćivanje putarine za prolaz kroz park, a strasti su posebno narasle kada se pročulo za ideju o proširenju površine koja bi bila pod Kusturičinom nadležnošću. Žitelji sela Kremne (poznatom kao rodno mesto proroka iz porodice Tarabića) sa svog skupa uputili su niz primitivnih i šovinističkih poruka Kusturici:
„Gde se on potpisao kao Nemanja? Nađite mi list gde je potpisan kao Nemanja, on se potpisuje kao Emir. On se nije prekrstio.“ 
„Gospodin Kusturica hoće da proširi svoj emirat ili pašaluk, kako bih ga ja nazvao, na 7.000 hiljada hektara. Malo li mu je?! Neka ide tamo gde treba, ima Istambul, ima Novi Pazar, ima Sarajevo, i neka ostavi ovo naše ovde.“ 
„A ja nosim pištolj ili budak kada idem gore.“ 
Revoltiran ovakvim odnosom Kusturica je baš u danu u kome je Užice zvanično dobilo status grada, vratio titulu počasnog građanina. U razgovoru za Radio Slobodna Evropa objašnjava:

Emir Kusturica

„To su ljudi za prezir, to oni koji snižavaju nivo vrednosti čitavog jednog naroda. To su, na sreću, izolovani slučajevi i ne možemo reći da je to karakteristika ljudi koji žive u Kremnu i drugim mestima. Nivo stanovništva koje vrlo teško komunicira i sa samim sobom, a kamoli sa svetom.“ 
Kusturica nam je potvrdio da je dobio pismo podrške od ministra kulture Nebojše Bradića, a incident iz Kremna iskoristio je kako bi ponovio uverenje da napadi na njega nisu začeti u tom zlatiborskom selu:
„Srpska politička scena na građanskom nivou ima jedan, rekao bih, radikalni nivo koji je povela Vesna Pešić.“ 
Kusturica podseća na izjavu aktuelne narodne poslanice Liberalno demokratske partije Vesne Pešić od pre godinu dana:
„Kakva njegova država Srbija?! Nije mu država Srbija nego Bosna i Hercegovina. Sram ga bilo.“ 
Zbog ovih reči Pešićeva (koja je poznata i kao aktivistkinja za ljudska prava) se izvinila.
„Prihvatio sam njeno izvinjenje, ona se civilizovano izvinila, ali sam samo napomenuo da moramo pričati ne samo o stočarskom elementu koji se teško izražava i koji kad priča najlakše dođe do ovakvih rečenica koje su izgovorene već i o predstavnicima građanske Srbije koji to takođe rade.“ 
Kusturičin san po svemu sudeći samo je donekle ostvaren. Naselje Drvengrad koje je podigao na Mokroj Gori zamislio je kao spoj tradicionalnog srpskog sela, sa različitim filmskim motivima. Tu se nalaze i stara srpska kafana i bioskop, ulica Novaka Đokovića spaja se sa ulicom Ive Andrića. I ne samo to, na obroncima Zlatibora Kusturica je snimio svoja poslednja dva filma: „Život je čudo“ i prošlogodišnji „Zavet“.
Priča o dečaku iz zlatiborskog sela koji po želji svog dede kreće u potragu za ženom, kao i drugi za Kusturicu tipični motivi, privukli su samo u ovoj godini oko 60.000 turista na Mokru Goru, ali nisu odobrovoljili meštane okolnih sela. Međutim, njihov protest pokazao je da Srbija nije daleko odmakla od atmosfere ekstremizma i šovinizma iz vremena devedesetih. U izjavi za naš program to je ocenio kulturolog i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Ratko Božović:
„Ne ulazim u taj pravno-imovinski kontekst, govorim kao neko ko je čuo te ružne reči, koje nam govore da nismo otišli daleko od onoga što je bilo i što dešavalo. To čovek teško može primiti danas.“
Emir Kuristica je činio mnogo kako bi dokazao srpsko poreklo i pravoslavnu veroispovest. Ne samo promenom vere već i otvorenim političkim nastupima, poput poslednjeg na mitingu „Kosovo je Srbija“ u Beogradu, kada ga je masa dočekala povicima „Emire Srbine“. Sedam meseci kasnije Kusturica se našao na udaru srpskih ekstremističkih pokliča, na šta on ovako uzvraća:
„Napadan sam od strane bosanskih muslimana da sam srpski nacionalista, od srpskih šovinista sam napadan da sam bosanski musliman koji je samo prerušen, u ovim etničkim arhitektonskim bitkama koje bijem da se zaštiti dinarska kuća optuživan sam za suprotno. Za bosanske Hrvate, i one u Hrvatskoj, sam njihov najveći neprijatelj zato što se moja reč čuje i na Zapadu. Dakle, ovo što sam na jelovniku svih tih ljudoždera samo potvrđuje da je moja misija u filmovima i arhitekturi ispravna.“