Алоја дрвенаста (Aloe arborescens Mili). To je вишегодишња биљка сукулентног типа, из фамилије Liliaceae, са више или мање кратким стаблом, меснатим листовима, до 60 cm дугим, обично скупљеним на врху стабла. Листови су издужени, са трновима no ободу. Осовина цвасти се завршава издуженим гроздом, са лепим црвеним или жутим цветовима. Алоја самоникло расте у полупустињским областима јужне и источне Африке. Гаји се на Антилским острвима У СССР-у се култивише у средњој Азији и у Закавказју.
Данас се препарати алоје примењују као стимулативно средство за лечење разних обољења ради повећања ослабљене отпорности организма (у окулистичкој пракси, обољења желудачно-цревног тракта, колитиса, анемије, обољења изазваних зрачењем, запаљивих процеса и др.). Сируп алоје с
гвожђем (Sirupus Aloe cum ferro) препоручује ce код хроничних и јачих постхеморагичних анемија, код хипохромне анемије различите етиологије са симптоматском хлоранемијом, после прележаних инфекцијских и других исцрпљујућих обољења, интоксикације, a такође при развоју злоћудних творевина различите локализације лечених зрачењем. Повољан ефекат сирупа алоје примећен je и код болести изазваних зрачењем: потенцира повећање броја еритроцита, хемоглобина, понекад и леукоцита, побољшава опште стање, враћа апетит.
Rosopas – jedna od biljaka koje leče rak
Аризема јапанска (Arisaema japonicum Blume) je биљка из фамилије Araсеае. Расте у централној и јужној Кини, Јапану, Индији, бившем СССР-у (Далеки Исток). У Кини се зове „звезда јужног неба“ и примењује се за лечење злоћудних творевина на кожи. Употребљавају се ризоми, скупљени пре појаве листова (користи се у виду куваног сока у дози од 0,3 до 1,5 g).
Корен козлаца, који се примењује у народној медицини као лековито средство, садржи раздражујућу материју и сапонин.
У свежем стању сви делови биљке су отровни, a отровност се губи при кувању и сушењу. Козлац се примењује за лечење поремећеног варења, реуматизма, неуралгије, као и полипа и канцерозних обољења у носу.
Начини примене козлаца у народној медицини су различити: у виду алкохолне концентроване тинктуре, у виду прашка добијеног од исушеног корена; овај препарат се примењује и са магнезијумом, винском киселином и нишадором, a такође и са медом.
Бреза жбунаста (Betula humilis Schrk.) To je жбун, висок до два метра, црномрке коре. Припада фамилији Betulaceae. Изданци су густо покривени жућкастим брадавицама; пупољци су овални, помало длакави. Листови су на кратким дршкама, јајасти или овални, на врху кратко заоштрени, крупнотестерастог обода, у младом стању длакави, a касније голи. Мушки цветови су ситни, на безлисним гранчицама; женски цветови су округласти, до 1,5 cm дуги. Плод je широкоелиптичан, са уским крилима. Расте у Русији, ређе у Сибиру, на низинским влажним местима, no ливадама и у брдским пределима поред река.
Бреза (Betula pendula Roth., В. verrucosa Ehrh., B. alba L. pp. auct.) – je дрво из фамилије Betulaceae, високо до 20 метара, с густом круном. Kopa je код младог дрвета у почетку жуто-бела, глатка. Код старијег дрвећа у доњем делу стабла кора je црна, испуцала. Гране код старијег дрвећа су савијене. Млади изданци су голи, са смоластим брадавицама. Пупољци су голи, лепљиви. Листови су на дугим дршкама, 2-3 cm дуги, троугласти или ромбично-јајасти, с клинастом основом, no ободу двоструко оштро назубљени. Млади листови су лепљиви, миришљави; одрасли листови су голи, са лица јасно зелени, a са наличја – светло зелени. Мушки цветови (no 2 до 3) су на крајевима грана. Женски цветови су појединачни, на кратким бочним гранчицама, у почетку штрче, a затим висе. Плод je окриљен, два до три пута дужи него шири. Цвета крајем априла и почетком маја. Расте у Европи, на Кавказу, у Сибиру.
Бреза je омиљено народно средство против многих болести. Примењује ce углавном као тинктура из пупољака или листова (првенствено младих) у 40 постотном алкохолу. Тинктура са 40 постотним алкохолом узима ce код желудачних обољења (гастритис, живе ране, упала бубрега, мокраћне бешике, болести срца). Тинктуре из пупољака или младих листова користе ce за испирање рана, мазање оболелих места од рака коже. Тинктура из пупољака ce пије код астме, оболења грла. Млади свежи листови ce користе као облоге за леђа оболела од радикулита. Брезов сок ce пије код неких облика рака. Брезова кора ce ставља на чиреве, јер потпомаже истеривање гноја. Према данашњим сазнањима пупољци и листови брезе садрже: флавониде, етарска уља, у чији састав улазе бетулен, бетулол, бетуленска киселина, смола, витамин Ц, сапонини.
Кукута (Conium maculatum L.) спада у фамилију Apiaceae. To je двогодишња зељаста биљка, са глатким, перасто дељеним листовима. Листићи су јајасто-овални, расечени. Цветови су бели.
Распрострањена je скоро у целој Европи, на Кавказу, у средњој Азији и западном Сибиру. Расте у жбуновима, запуштеним местима и сл., од равнице до претпланинског подручја.
Раније су у медицини примењивани препарати од ове биљке као средство за ублажавање болова и против грчева. Данас ce примењује у хомеопатији са истим циљем, као и за лечење рака и фиброма материце. У народној медицини користи ce за напаравање код неких облика рака и кашља. Иначе, треба нагласити, кукута je врло отровна биљка. Садржи неколико алкалоида, најважнији je кониин, од којег ce, no предању, отровао Сократ.
Једич (Aconitum napellus L.) je вишегодишња биљка из фамилије Ranunculaceae. Распрострањена je у западној Европи. Једич садржи алкалоиде: аконитин, мезаконитин, хапаконитин, језаконитин и др. Познато je око 300 врста рода Aconitum. У средњој Азији расте врста Aconitum soongaricum (сл. 34). Једич je врло отрован, садржи 1,5 одсто алкалоида, међу њима и алкалоид аконитин, у количини од 0,6 одсто. Данас ce у народној медицини, у његовој постојбини, користи сок и водено-алкохолна тинктура Aconitum soongaricum за лечење рака, не само унутрашњег, већ и спољашњег облика. У овом другом случају стављају ce облоге на оболела места.
У тибетанској медицини једич ce сматра главним лековитим средством, тако да je познат под именом „цар лекарства“.
Добричица (Glechoma hederacea L.), из фамилије Lamiaceae, вишегодишња je зељаста биљка, висока до 60 cm. Стабло пузи no земљи, a са њега полазе гране. Листови су округли, са срцастом основом. Цветови су плавољубичасте боје. Цвета од априла до јуна. По мирису подсећа на нану (Mentha). Расте no шумама, на пољанама, међу жбуњем, на ливадама, поред путева и сл. Широко je распрострањена. У научној медицини Glechoma hederacea ce не користи, у народној медицини – делимично, a у Украјини, на пример, има доста широку примену. Препоручује ce против рака јетре, a такође и као средство за ублажавање болова код желудачних болести.
Валеријана (Valeriana officinalis L.) припада фамилији Valerianaceae. To je висока вишегодишња зељаста биљка, са усправним ребрима, пуним стаблом, високим 0,5-1,5 метар; има кратке задебљале ризоме и многобројне коренове, који одају специфичан мирис. Листови су непарно перасто исечени, доњи на дугим дршкама, са 4-12 пари бочних листића. Плод je спљоштена, издужена орашица, дуга око 3 mm, снабдевена перастим додатком. Цвета од јуна до августа. Расте на забареним ливадама, у жбуњу, no свежим јарцима, у јововим шумама.
У медицини ce користе ризоми заједно са кореновима (Rhizoma cum radicibus Valerianae). Сакупља ce у јесен (септембра – октобра), када свене надземни део биљке. Ризоми и корен валеријане садрже 0,5 до 2,0 одсто етарског уља (које ce састоји од сложеног етра борнеола и изовалеријанске киселине, пинена и других терпена). Етарског уља има више у коренима. Садржи и слободну валеријанску киселину, алкалоиде валерин и хатинин,
испарљиве базе перил – метилкенон, гликозид валерин и др. Лековито деловање валеријане условљено je комплексом активних материја.
У народној медицини корен валеријане ce широко употребљава у виду тинктуре и сирупа као средство за смиривање (срца). У Белорусији ce одавно примењује против рака.
Барска кукута (Cicuta virosa L.) припада фамилији Apiaceae. To je вишегодишња отровна, зељаста биљка, с дебелим ризомом. Расте на влажним местима, на обалама река и канала, понекад и у самој води. Широко je распрострањен.
Од давнина Cicuta virosa ce у Сибиру користи за лечење злоћудних тумора и рана. У руској народној медицини, судећи no литературним изворима с почетка XIX века, барска кукута je такође била позната као биљка која има антиканцерозна својства. Ta својства су још тада описали представници руске фармаколошке науке.
Ликовац (Daphne genfava Sieb. et Zticc, сл. 36) припада фамилији Тћушеleaceae. Расте у засењеним мешовитим шумама, на каменитом земљишту, у брдским пределима, на ободима њива. Распрострањена je у Кини, Јапану, Индији. To je отровни листопадни жбун.
У кори ce налази отровна смоласта материја – лизорин. Биљка садржи и хенкуанин, апигенин, сипостерол и бензоинску киселину. Иситњена кора корена примењује ce за лечење тумора млечне жлезде у виду сока и пилула од прашка.
Отровница (Actaea spicata L.) спада у фамилију Ranunculaceae.
To je висока зељаста биљка са одрвењеним разгранатим стаблом. Листови су тропери, са два до три пута распераним деловима. Цветови су ситни, бели, скупљени у терминални грозд. Плод je црна вишесемена бобица. Расте у засењеним листопадним шумама Европе, на Кавказу и у Сибиру .
У народној медицини, у Сибиру, зељасти део биљке и плодови (бобице) примењују ce за лечење запуштеног рака желуца. Корен ce користи за лечење астме, гушобоље, маларије. У хомеотерапији примењује ce корен и ређе надземни зељасти део биљке и то за лечење реуматизма, астме,
неких кожних болести и упале мишића. Биљка je отровна, садржи алкалоиде, нарочито у плоду (бобици).
Чешљуга (Dipsacus laciniatiis L.) спада у фамилију Dipsacaceae.
Расте поред путева, на запуштеним местима, у пољима, у жбуњу. Распрострањена je у Европи, на Кавказу и у средњој Азији. У народној медицини Карачево-черкеске аутономне области приме-
њује ce густи сок из стабла и лишћа за живе ране и рак желуца, као и за спољну употребу за рак коже и дојки код жена. Хемијски састав ове биљке није довољно изучен. Према малобројним подацима из литературе корен и изданак садрже алкалоиде, који имају фармаколошку активност.
Гаултерија (Gaultheria procumbens L.) je омањи вечнозелени полужбун из фамилије Ericaceae. Распрострањен je у Северној Америци, a успешно ce култивише у Русији (у околини Москве и Петрограда). Стронг (1274-1276) саопштава да хептилалдехид из етарског уља, добијен из семена гаултерије, представља активни препарат за лечење спонтаних карцинома млечне жлезде мишева. 1941. године Хереј и Кук су саопштили да уље из гаултерије показује јако инхибиторно дејство на спонтане туморе. Међутим, ближи механизам деловања овог уља аутори нису објаснили.
Здравињак (Gеranium sanguineum L.) спада у фамилију Geraniaceae. To je зељаста биљка са разгранатим стаблом. Приземни листови брзо изумиру, листови на стаблу су наспрамни, на дугим дршкама, пето до седмоделни. Цветови су појединачни, црвени, доста крупни. Цвета од маја до августа. Среће ce скоро свуда, осим крајњег севера, на плавним ливадама и у боровим шумама. У ризомима ce налазе танинске материје, као и алкалоиди у траговима.
У народној медицини Белорусије сок из ризома здравињака користи ce за лечење рака.
Хуако (Micania Huaco Rieux-M. omara Willd.) je биљка из фамилије Asteraceae, која дивље расте у Америци и у Индонезији, на засењеним и влажним местима. Користи ce за лечење неких облика рака. О ефективности ове биљке за лечење рака говори ce у раду холандског лекара Хирарда фон Шмита, који je помоћу ове биљке излечио познатог француског писца A. Диму оболелог од рака на језику.
Треба приметити да индијски хуако no спољашњем изгледу показује
велику сличност са биљком Eupatorium cannabinum L из фамилије Asteraceae. У народној медицини ова биљка ce примењује у виду облога за лечење тумора спољашњих органа, као и за ране које тешко зарастају.
Осак (Descurainia sophia Webb.) припада фамилијa: Brassicaceae. To je једногодишња коровска биљка са непријатним мирисом, висока 50-80 cm.
Стабло je сивкасто маљаво, разгранато. Листови су двојно до тројно перасто дељени. Цветови су жути, скупљени у гроздасту цваст. Плод je љуска, дуга 20-30 cm и 1,5 пут дужа од дршке. Цвета од краја априла до краја августа Расте као коров на запуштеним местима, на ливадама, у Европи, на Кавказу, у Сибиру, на Далеком Истоку и у средњој Азији.
У народној медицини Кавказа листови ове биљке примењују ce као средство за лечење рана, a сок свеже биљке одавно ce препоручује за испирање и залечивање рана од тумора.
Живица кинеска (Lycium chinense Mili.) спада у фамилију Solanaceae. To je пузећи жбун, са меканим повијушавим стаблом. Гране су покривене кратким бодљицама. Цветови су звонасти, љубичасте боје. Плодови су сочни, црвени, сазревају у новембру. Расте у Јапану, Кореји, источној Кини, a гаји ce у Европи и средњој Азији.
Трескавица (Scleranthus annuus L.) je једногодишња ситна зељаста биљка из фамилије Caryophyllaceae. Стабло je високо свега 5-15 cm, са наспрамним листовима. Цвета од априла до септембра. Расте као коровска биљка на целој територији бившег СССР-а и знатно шире.
У народној медицини примењује ce за лечење брадавица. Сок од ове биљке препоручује ce код болесника оболелих од тумора различите локализације.
Ивица пирамидална (Ajuga pyramidalis L.) je двогодишња биљка из фамилије Lamiaceae. Расте на брдовитим теренима, у шумама и воћњацима, под дрвећем. To je биљка без мириса, горког укуса, која располаже важним свој-
ствима. Распрострањена je у Карелији, Прибалтику и др. У народној медицини користи ce за лечење рака плућа.
Трубељка кинеска (Angelica chinensis Diels.) je једногодишњ а зељаста биљка из фамилије Apiaceae (сл. 38). Расте у храстовобрезовим шумама, у жбуњу, на ливадама. Распрострањена je у Кини, a и гаји ce већ више десетина година на плодним земљиштима.
Ова биљка ce у Кини примењује као сок за унутрашњу употребу при лечењу рака, често заједно са другим лековитим биљкама.
Боца (Хаnthium strumarium L.) спада у фамилију Asteraceae. To je једногодишња биљка, са сивкасто-зеленим разгранатим стаблом, високим од 50 до 120 cm, са крупним срцастим листовима. Плод je ахенија, овалног облика. Цвета у јулу и августу. Врло честа, на различитим стаништима, као коров. Према најновијим подацима у семену и плоду налазе ce уља, смоле, ксантострумарин и сапонини, a у листовима – витамин С, алкалоиди и јод.
У народној медицини свеже исцеђен примењује ce за лечење оболелих од рака и гушобоље.
Вранилова трава (Origanum vulgare L.) припада фамилији Lamiaceae. To je вишегодишња зељаста биљка, јаког мириса. Има пузећи ризом, усправно четвороугаоно стабло, на врху разгранато, високо 30-80 cm.
Листови су на дршкама, издужено-јајастог облика. Цветови су плаво-црвене боје, ситни, скупљени у штитасто-метличасту цваст.
Цвета од јуна до августа.
Расте у проређеним шумама, у жбуњу, на обалама река и канала, поред путева.
У лековите сврхе користе ce цветови и листови (Herba origani vulgaris). Садржи етарска уља, тимол, танинске материје.
Origanum vulgare je одавно познат као лековита биљка и широко ce примењује у народној медицини.
Тинктура ове биљке препоручује ce као окрепљујуће средство, као средство против несанице, код обољења дисајних путева, и, најзад, против рака. Тинктура ce приправља из цветова и листова, скупљених у другој половини јуна
– јула и брижљиво просушених у светлој и добро проветреној просторији.
Еугенија (Eugenia caryophyllata Thunb.). je зимзелени жбун из фамилије Myrtaceae. Расте у тропским шумама, a пореклом je из Индонезије. Гаји ce у Кини, Индонезији, Африци, Индији.
Пупољци садрже 20 одсто етарског уља и такође око 20 одсто танинских материја. Етарско уље садржи 85 одсто еугенола, 3 одсто ацетилеугенола, кариофилен, који представља нечисту смешу сесквитерпена, ванилин, беланчевинасте материје и минералне соли. Пупољци ове биљке улазе у састав „спасилачког напитка“, који ce примењује против рака у кинеској медицини.
Кантарион (Нуреricum perforatum L.) je вишегодишња биљка из фамилије Hypericaceae. Расте на ливадама и у жбуновима, на брежуљцима, скоро у целој Европи, на Кавказу, у средњој Азији и у Сибиру.
У народној медицини, због својих лековитих својстава, кантарион сматрају чаробном биљком. Скупљањем надземног дела биљке у периоду њеног
пуног цветања, народни исцелитељи од тога справљају тинктуру. Тинктура ce примењује у виду облоге код отврдлих млечних жлезда, као и код тумора различитих делова тела. Кантарионово уље ce такође сматра важним лековитим средством, које ce примењује за убрзање зарастања рана.
Брест (Ulmus L.) je дрво из фамилије Ulmaceae, које расте углавном у шумама Европе.
Сок из коре бреста примењује ce у народној медицини за лечење различитих кожних болести и за смањење болова од рака унутрашњих органа.
Картоп (Viburnum opulus L.) спада у фамилију Caprifoliaceae. To je жбун, са наспрамним петоделним листовима, белим цветовима и црвеним плодовима, горкастог укуса. Достиже висину 1,5 до 3 m.
Цвета у мају и јуну. Среће ce скоро на целој територији бившег СССР-а.
Расте у мешовитим и листопадним шумама, првенствено на ободу шума, на пољанама, сечинама, a такође и на водоплавним речним долинама.
За лечење ce користе кора и плодови.
Kopa ce скупља у пролеће – у априлу и мају, a плодови у септембру и октобру.
Плодови садрже шећере, танинске материје, аскорбинску, изовалеријанску и сирћетну киселину.
Сок плодова са медом користи ce у народној медицини за лечење обољења рака.
У народној медицини, нарочито на Кавказу, ова биљка ce примењује за лечење рака.
Локвањ (Nymphaea alba L.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Nymphaeaceae, са крупним цветовима, пречника 12-16 cm. У Русији je распрострањена спорадично, првенствено у јужним деловима. To je водена биљка.
Расте у рекама са лаганим TOKOM, у језерима, рибњацима и заливима. Kao лековита биљка користи ce само у народној медицини. Употребља-
вају ce корен, цветови, листови и плодови за лечење разних болести, међу њима и рака.
Зелениче (Laurocerasus officinalis Roem.) спада у фамилију Rosaceae. Расте као зимзелени жбун или дрво. Расте у бившем СССР-у у западном делу Закавказја.
Има података да ce у народној медицини успешно примењује за лечење рака плућа загрејани сок листова у млеку или тинктура листова у загрејаном млеку. Према саопштењу Г. Нанделштета (397) и у Холандији ce широко примењује млечни сок листова ове биљке за лечење рака плућа, тумора и рака других органа.
Павит (Clematis hexapetala Pall.) спада у фамилију Ranunculaceae. Расте првенствено на карбонатним земљиштима.
Распрострањен je у јужној и средњој Европи и у северној Азији.
Надземни део биљке и цветови садрже анемол C15H40O2 (активна материја фитонцидног дејства), клематитол и сапонине. У кинеској медицини примењује ce сок ове биљке (доза 0,1 до 0,3 g) против малигних творевина.
Чичак црвени (Arctium minus Bernh.) спада у фамилију Astereceae. To je двогодишња зељаста биљка, са дебелим, дугачким, осовинским, мало разгранатим кореном. Прве године образује ce само розета листова, a тек друге године формира ce стабло.
Листови су широкосрцасто јајасти, са ретким ситним зупцима, на дршкама. Цветови су скупљени у цваст главицу.
Расте свуда од Карелије до Крима. Сок листова ове биљке, скупљених за време цветања, користи ce у Белорусији као чај против злоћудних тумора.
Препоручује ce у народној медицини и за лечење брадавица, чирева, рана, шкрофула, обољења јетре, грознице.
Аршлама (Аllium fistulosum L.) je културна биљка из фамилије Alliaceae, која садржи фитонциде. Пореклом je из Алтаја. Гаји ce у Кини, на Далеком Истоку и у Сибиру. Нарочито je честа у централној Азији.
Примењују ce луковице и надземни делови у свежем стању, у виду сока и тинктуре (доза 2-10 g). У кинеској медицини ова врста, као и Allium scorodoprasum L., примењује ce као профилактичко средство против рака и грипа, a и за лечење спсљашних облика рака.
Млечика обична (Euphorbia esula L.) je вишегодишња зељаста биљка, сиво-зелене боје, из фамилије Euphorbiaceae. Расте на целој територији бившег СССР-а, a и у другим деловима Европе и шире, на ливадама и у шипражју и сл. Цвета од маја до краја јуна.
Млечика ce у народној медицини одавно користи против беснила, реуматизма, за уништавање брадавица, као и за „разједињење тврдих и болних тумора“. Од огромног броја млечика, no мишљењу Г. Нандељштета, најперспективнија за антиканцерозну активност je сибирска млечика.
Млечика ситна (Euphorbia helioscopia L.) спада у фамилију Euphorbiace ae. To je једногодишња жућкасто-зелена биљка, која лучи млечни сок. Среће ce релативно ретко на парлозима, на ивицама поља, у јарим усевима, у баштама.
Цвета од јуна до августа. Распрострањена je у Карелији, Молдавији, Украјини, на Криму, у Европи. У корену ce налази смола, a у млечном соку – еуфорбин, док су у зељастом делу биљке – сапонини.
Користи ce у народној медицини углавном за лечење доброћудних ткива брадавица.
Дивља мрква (Daucus carota L.) je зељаста биљка из фамилије Apiaceae, висока 20-60 cm, са танким, грубим, влакнастим кореном.
Цвета од јуна до октобра. Расте дивље no пољима као коров. Распрострањена je од Петрограда, Смоленска, Московске области до Крима, Астраханске и Казахске области.
У народној медицини, у лековите сврхе, користе ce корен и семе.
За спољну употребу корен мркве ce користи код опекотина. За лечење рака користи ce сок из корена мркве, како за спољну тако и за унутрашњу употребу.
Невен (Calendula officinalis L.) je једногодишња зељаста биљка из фамилије Asteraceae. Има усправно разгранато стабло.
Листови су дугуљасти, на врху заокругљени, наизменично распоређени. Листови и стабло су обрасли густим кратким длакама.
Цветови су скупљени у крупне, појединачне цвасти – главице.
Плод je ахенија, различитог облика и величине.
Цвета јуна – јула, na све до позне јесени.
Постојбина ове биљке je јужна и централна Европа У Русији самоникло не расте, али ce масовно гаји.
О лековитим својствима невена знало ce још у XII веку. У разним земљама, како наводи Г. Ншделштет, налазе ce разни списи у којима ce говори o примени истуцаних листова и цветова невена и то: за спољну употребу – за уништавање брадавица и жуљева, a за унутрашњу употребу – за лечење рака (нарочито рака млечне жлезде и женских полних органа).
Позната су висока антисептичка својства невена. У старим приручницима наводи ce рецепт комплексних антиканцерозних пилула, у чији састав je улазио и невен.
Водећи руски лекар – фармаколог A П. Нелубин још 1852. године написао je у својој „Фармакографији“ за невен „да je то лековито средство, обдарено особеном лековитом силом“.
Академик A П. Нелубин даље набраја случајеве када ce у народној медицини примењује невен: … „код хроничног повраћања, болова предње срчане коморе, код рака коже, злоћудних венеричних обољења, лишајева, живих рана“.
Calendula officinalis, дакле, располаже фитонцидним својствима. Главна активна материја су пигменти каротин, ликопин и други. Осим тога, цвасти невена садрже мало танинских материја, у траговима етарског уља, смоле, горку материју календен (до 19 одсто) и органске киселине, међу њима и салицилну киселину.
Kao што je већ речено, невен ce одавно примењује у народној медицини и хомеопатији.
Тинктура и маст за мазање препоручује ce код посекотина, гнојних рана, опекотина, за испирање грла код ангине и сл.
За унутрашњу употребу користи ce код желудачних обољења, a такође и као симптоматско средство код злоћудних тумора. Под дејством невена код болесника од рака желуца констатовано je смањење интоксикације, одстрањење диспептичких појава – подригивања, гађења, повраћања, a побољшава ce апетит и сан.
Уступ (Scrophularia nodosa L.) спада у фамилију Scrophulariaceae. To je вишегодишња зељаста биљка која цвета у јуну и јулу. Среће ce у Русији и другим државама, у влажним шумама, плавним долинама река, у шумостепској зони, као и у планинским крајевима.
У абхаској и руској народној медицини препоручује ce као антиканцерозно средство. О овој биљци писао je велики руски научник – фармаколог професор Г. Соболевсш у књизи „Санкт. Петербуршка флора“.
Ризоми уступа садрже отровни алкалоид скрофуларин и отровне сапонине. У народној медицини употребљава ce тинктура из корена за унутрашњу и спољну употребу код гушобоље, злоћудних тумора, хемороида, шкрофула, осутости коже.
Имела (Viscum album L.) je полупаразитска жбунаста биљка, висока 20-40 cm. Припада фамилији Loranthaceae. Расте причвршћена на дрвећу и жбуњу, како листопадном (топола, клен, бреза, липа, брест, крушка, јабука, храст), тако и четинарском (бор, јела, смрча и др.).
Гране имеле су одрвенеле, разгранате. Листови су наспрамни, без дршке, кожасти, с јасним уздужним нервима (3-4), жуто-зелени, презимљујући. To je дводома биљка, са ситним цветовима, скупљеним no 3-6 на врху стабла. Мушки цветови су крупнији од женских. Плод je сочна, бела, сјајна, округла бобица, с једним или неколико семена. Цвета марта-априла a плодови (бобице) сазревају у мају-јуну.
церозне активности имеле.
Жедњак (Sedum acre L.) je мала вишегодишња зељаста биљка из фамилије Crassulaceae. Има сочне (сукулентне) листове и стабло, са скоро седећим златно-жутим цветовима. Цвета у мају и јуну. Расте на песковитим, кречњачким и каменитим земљиштима, на сувим местима.
У лековите сврхе користи ce зељасти надземни део (Herba sedi acris), који садржи кристални алкалоид седамин, флавоне, шећер, восак, танинске материје протокатехинске групе, седохептозу, јабучну, оксалну, ћилибарну и млечну киселину. Сабира ce у време цветања. Свеж сок ове биљке изазива на кожи запаљења и пликове. У народној медицини Sedum acre ce користи код различитих обољења: малокрвности, епилепсије, „живе ране“, гнојних
Бобовник (Sedum telephium L.) je вишегодишња биљка из фамилије Cras sulaceae. Широко je распрострањена на сувим стаништима.
У руској народној медицини као лековито средство, тзв. „жива вода“ примењује ce вода дестилована кроз листове ове биљке. „Живу воду“ народни травари препоручују за лечење застарелих рана, брадавица, упорних жуљева. Свеже истуцана биљка привијала ce на злоћудне туморе. Иситњена биљка примењује ce и у тибетанској медицини, која у лековите сврхе за лечење рака користи и Sedum hispanicum L.
Данас je познато да Sedum telephium садржи 0,2 одсто алкалоида и то: седамин, никотин, седридин, изопелтерин, сединин и сединол. Није констатована нека изразитија токсичност ове биљке.
Видовчица (Anagallis arvensis L.) je једногодишњ а зељаста биљка из фамилије Primulaceae. Стабло полеже, дуго je 15-30 cm. Листови су јајасти или издужено јајасти, с црним тачкицама с дон>е стране. Цветови су појединачни у пазуху листова, на дугим дршкама; цветови су црвени. Плод je чаxура. Цвета од маја до септембра. Расте као коров у житима, на пољима, поред путева, на запуштеним местима, у воћњацима и сл.
Надземни део ове биљке користи ce у народној медицини у виду тинктуре код болести јетре, a понека и код тумора овог органа. Сок из свеже биљке користи ce у виду облоге код упале очију.
Талија (Parnassia palustris L.) спада у фамилију Saxifragaceae . Веома ce широко примењује у руској народној медицини за лечење људи и животиња.
Према подацима Г. Нанделштета непосредно пред Други светски рат за ову биљку била ce заинтересовала једна немачка фирма.
Према подацима поменутог аутора осушена Parnassia palustris, биљка с цветовима, листовима и кореновима употребљавана je у Немачкој за лечење рака желуца.
Помоћница (Solanum laciniatum Ait.) je крупан жбун из фамилије Solanaceae, који достиже висину од 2 до 2,5 m. Стабло je усправно, голо, округло, ребрасто, грана ce на висини 30-50 cm.
Листови су на кратким дршкама, перасто дељени, с горње стране тамно зелени, a са доње – светло зелени, с јако израженим средњим нервом.
Цветови су крупни, скупљени no два до
три у гроздасте цвасти. Плод je овална, висећа бобица, у зрелом стању наранџаста. Домовина ове биљке je Аустралија и Нови Зеланд. To je биљка суптропске климе, те мразеве не подноси.
У народној медицини препоручује ce за лечење злоћудних обољења крви (леукоза). Вероватно да je оваква примена у вези са присуством два стероидна глико-алкалоида – соласонина и соламаргина. Први у савременој фармацеутској индустрији служи као полазни материјал за синтезу прогестерона, кортизона и других стероидних хормона.
Божур (Paeonia anomala L.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Ranunculaceae. Има кртоласте коренове, са јаким мирисом и слатким али опорим укусом. Цветови су крупни, пурпурно црвени. Биљка je декоративна, a среће ce у шумској зони Европе, у Сибиру и средњој Азији.
Корени односно кртоле самониклих биљака ове врсте примењују ce у народној медицини код подагре, реуматизма, кашља, различитих желудачно-цревних обољења, a и за лечење рака. Народна медицина у Краснојарском крају има врло интересантна искуства о овој биљци.
Ову врсту божура, Paeonia anomala, препоручују народни видари „када ce човек смртно мучи од јетре, када je рак захватио јетру и желудац“, „када жене страдају од рака материце, не видевши од болова белог света“, „када у гроб пре времена тера зла маларија“.
Спектроскопска анализа пепела божура показала je да ce у њему налазе важни хемијски елементи. Они су интересовали лекаре у трагањима за средствима против рака хемиотерапијом. To су елементи као: гвожђе, стронцијум, олово, бакар, хром, никал, бизмут, молибден, волфрам, титан, магнезијум, натријум, калцијум, баријум и још неки, засада недефинисани радиоактивни елементи.
Интересантно je да je врло велики садржај стронцијума у пепелу ове биљке (1 одсто и више). Ова чињеница, како оправдано сматра Г. Нанделштет, треба да привуче пажњу лекара, хемичара, радиолога у вези са саопштењима о томе, да уношење радиоактивног стронцијума у организам болесника даје позитивне резултате у лечењу тумора костију.
Значајна je чињеница о откривању хрома у пепелу божура, који, као што je познато, располаже великом бактерицидношћу. Све ово указује на неопходност детаљнијег изучавања и коришћења Paeonia anomala, биљке која je још увек недовољно позната у научној медицини.
Перовскија (Perovskia abrotanoides Karei.) je вишегодишња биљка из фамилије Lamiaceae. Расте у средњој Азији.
Сува биљка садржи етарско уље, у чији састав улази: 26 одсто камфора, 36 одсто пинена и друге материје. Има података да ce у народној медицини примењује против рака. У Туркменији ce користи за лечење рака желуца.
Вратич (Таnасеtum vulgare L.) спада у фамилију Asteraceae.
To je вишегодишња зељаста биљка са разгранатим ризомом и усправним стаблом, разгранатим у горњем делу. Листови су перасто исечени, у општим контурама издужени, са јаким карактеристичним мирисом.
Цветови су жути, у главицама које чине сложену штитолику цваст.
Цвета у августу. Среће ce као коров поред путева, на сунчаним стаништима, no међама и пољима, понекад и у шипражју. Распрострањена je у Европи, Сибиру, Казахстану.
У лековите сврхе користе ce цветне главице, без дршки.
Цветне главице садрже етарско уље, у чији састав улазе кетон тујон, пинен, борнеол, флавонски гликозиди, танинске и горке материје.
У народној медицини понегде ce користи сок (прокуван) цветних главица нротив рака коже.
Лепуша (Galium aparine L.) je једногодишња коровска биљка из фамилије Rubiaceae. Расте поред путева, на пољима, у жбуњу.
Примењује ce у народној медицини, како за спољну тако и за унутрашњу употребу, против скорбута и рака.
Жлипавац (Galium spurium L.) расте такође у жбуњу, око насеља, у равничарском, a и у брдском региону.
У народној медицини користи ce свеж сок код болести јетре, гушобоље, рака и реуматизма.
Боквица велика (Plantago major L.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Plantaginaceae. Има безлисно стабло и приземну розету листова. Има више врста боквице, које ce све од давнина користе као лековите биљке и то листови.
Данас ce у народној медицини боквица примењује код рака плућа и желуца.
Листови боквице су богати калијумом и лимунском киселином.
У биљци ce налазе гликозид аукубин и ферменти инвертин и емулзин. Осим тога, у листовима су пронађене танинске материје, a у семену – 16,7 до 22,0 одсто специфичног уља.
Комуника (Artemisia capillaris Thunb.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Asteraceae. Среће ce на падинама брда, у клисурама, no пољима и на обалама река. Расте на Далеком Истоку, на Сахалину, Камчатки, у Кини, Јапану, Кореји.
Примењују ce сви делови биљке.
Кинеска медицина препоручује ову биљку код тумора за унутрашњу употребу у виду скуваног сока.
Пелен обични (Artemisia viilgaris L.) je вишегодишња коровска биљка из фамилије Asteraceae. Расте на необрађеним и другим закоровљеним местима.
Пелен je врло популарна лековита биљка, која ce примењује у народној медицини многих земаља.
Препоручује ce код врло различитих обољења: епилепсије, менингитиса, рака различите локализације (и код рака желуца и женских полних органа). Лековити су надземни зељасти делови биљке и корен. Народна медицина препоручује справљање алкохолне тинктуре од исушених и иситњених коренова, a затим ce то упарава док ce не добије густ екстракт.
Данас je утврђено да пелен садржи око 0,1 – 0,61 одсто етарског уља, до 175 mg одсто каротина и аскорбинске киселине. У корену ce налази до 0,1 одсто етарског уља, у чији састав улазе: цинеол, а-тујон и борнеол.
Пуерарија (Pueraria hirsuta (Thunb.) C.KSchreid.) je вишегодишњ а зељаста биљка, са високим стаблом. Спада у фамилију Fabaceae. Листови су покривени мрким длакама. Цветови су пурпурни. Домовина ове биљке je Кина. Успешно ce гаји у многим земљама.
Прокуван сок из цветова примењује ce као средство за снижавање температуре, заустављање крви и утољавање жеђи код злоћудних тумора.
Pena (Beta vulgaris L.) спада у фамилију Chcnopodiaceae. To je двогодишња зељаста биљка са меснатим црвенкастим или жутим кореном. Стабло je разгранато, црвенкасто превучено. Приземни листови су на дугим дршкама, крупни, јајолики, no ободу таласасти. Листови на стаблу су наизменични, ситнији од приземних, ланцетасти или издужени. Цветови су зеленкасти, двополни, скупљени у клупко, који чине издужени, олистали клас. Гаји ce као повртарска биљка.
Корен репе садржи сахарозу, пигменте, оксалну и јабучну киселину, витамин С (18 mg одсто).
У листовима има око 15 mg одсто витамина С. Pena ce широко примењује у народној медицини: свеж сок ce пије против канце-: розних обољења, затим, хипертоније. L A Романович наводи да pena улази у арсенал народних антиканцерозних средстава.
У руској народној медицини свеж сок корена репе примењује ce за лечење рака и прехладних обољења плућа .
Блитвина (Plumbago europaea L.) je жбун висок до 120 cm, који претежно расте на југу Европе, на Кавказу и др. Од древних времена (сачувани су записи из XV века) Plumbago europaea ce употребљава у народној медицини за умирење зубобоље, за лечење болести коже, као и против злоћудних тумора.
Сигесбекиј а (Siegesbeckia orientalis L.) je једногодишњ а зељаста биљка, обрасла меканим кратким длакама. Спада у фамилију Asteraceae. Стабло je усправно, високо 0,5 до 1 m. Распрострањена je у Кини, Јапану, Далеком Истоку и Сибиру. Расте око насеља, у воћним засадима, на рудералним местима.
За унутрашњу употребу примењује ce прокуван сок ове биљке. Садржи дарутин. У кинеској медицини препоручује ce, заједно са још неким лековитим биљкама, код злоћудних тумора.
Сосуреја (Saussurea lappa Clarke) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Asteraceae. Има меснат корен. Расте у тропској зони, на југу Кине, у Јапану, Индији.
Примењује ce корен ове биљке, који садржи алкалоиде: саусурин, дехидрокостуслактон. Користи ce у виду сока и прашка. Ова биљка улази у састав „спасоносног напитка“, који ce примењује у кинеској медицини против рака.
Троскот (Polygonum aviculare L.) je једногодишња зељаста биљка из фамилије Polygonaceae. Стабло je претежно полегло no земљи и разгранато.
Листови су елипсоидни или ланцетасти, сужени у врло кратку дршку. Цветови су ситни, зеленкасти, седећи, у пазуху листова. Плод je орашица. Цвета од маја до краја јесени. Расте у двориштима, на стазама, поред путева, на пашњацима, у близини насеља, на закоровљеним и другим напуштеним местима.
За љековите сврхе користи ce надземни део биљке (Herba polygoni avicularis, Herba centumnodii, Herba homeriana). Према савременим подацима ова биљка садржи танинске материје (до 40 одсто), гликозид авикуларин, каротин, витамин С, силицијумову киселину (до 0,24 одсто), смолу, шећер, восак и оксалну киселину.
У народној медицини троскот je врло популарна биљка. Примењује ce за лечење разних обољења: маларије, туберкулозе и рака. У том циљу троскот ce користи у смеши с другим биљкама.
Тинктура (20 g на 200 g воде) примењује ce три пута дневно no једна супена кашика. Тинктура ce припрема од осушених биљака, скупљених у време цветања.
Срцопуц (Gnaphalium uliginosum L.) je ситна једногодишња зеаста биљка, са танким кореном, из фамилије Asteraceae. Цела биљка je вуненасто сиво длакава. Стабло je високо 5-20 cm, разгранато, са уским ланцетастим листовима. Цветови су жућкасти, скупљени у ситне главице на врху грана. Плод je ахенија. Цвета преко целог лета, понекад све до октобра. Расте на свежим местима, на плавним ливадама, на обалама река, на исушеним мочварама, често ce јавља и као коров у усевима. Јавља ce у Европи, на Кавказу, у Сибиру.
У народној медицини одавно je позната као ефикасно средство за снижавање крвног притиска, против упала и др. У народу ce често користи против рака и то за спољну употребу.
Магарећи чкаљ (Onopordon acanthium Willd.) je двогодишња биљка из фамилије Asteraceae. Стабло je окриљено, разгранато, високо до 200 cm. Листови су крупни вуненасто длакави. Цветови су скупљени у округласте, крупне главице. пурпурне боје, са трновима no ободу. Претежно расте на закоровљеним, запуштеним местима.
У лековите сврхе користе ce цветне главице, олистали изданци, ређе корен. Мало je проучена. Познато je да ce у семену налазе уља и алкалоиди.
У листовима су пронађени алкалоиди (0,05 одсто) и лактон аркциопикрин. Сок ове биљке има антимикробно дејство.
У народној медицини примењује ce у виду сока (прокуваног) из надземног дела биљке и то против рака материце и спољашних облика рака, као и за лечење гнојних рана.
Чкаљ (Onopordon tauricum Willd.) садржи врло активни антибиотик, који je први изоловао Осборн 1946. године. Сок корена ове биљке примењује ce са доста успеха у руској народној медицини за лечење рака материце. 1951-1952. године у експерименталној лабораторији Московског хемијско-фармацеутског завода Министарства здравља (3. В. Голцева), уз консултацију Г. Нанделштета припремљен je сок (сируп) од корена Onopordon tauricum.
Препарат je испитан при лечењу неколико жена оболелих од рака материце у Централној клиничкој рендгенорадиолошкој болници и добијени су позитивни резултати.
Све ово што je речено говори да je врста рода Onopordon интересантна како за лекаре, тако и за хемичаре – фармакологе.
Тарактогенос (Taractogenos kurzii (King.) Warb.) расте у речним долинама и у шумама у јужној Кини, Индији, Бурми. To јевечнозелено дрво из фамилије Flacourtiaceae. Достиже висину од 15 до 20 метара. Има глатку сиву кору. Листови су кожасти, заоштрени. Сви делови биљке су отровни.
Из семена ове биљке у Кини добијају тзв. чаулмугрово масло, које служи као средство за лечење тумора. Масло ce користи у капсулама за унутрашњу употребу, у дози од 0,5 до 1 g. У састав масла улазе: чаулмугрова киселина (СвНзгОг), хиднокарпова (C16H28O2), палмитинска, стеаринска киселина, a у мањим количинама понађени су тарактогена (СзгНбоОб), изохадолеинска (С20Н38О2) и арахинска (С20Ш0О2) киселина. Осим тога, у маслу ce налази лактонска материја (C18H32O2), фитостерин (С26Н43ОН), чаулмугрол (C18H34O) и још две недовољно проучене киселине.
Љубичица миришљава (Viola odorata L.) je вишегодишњ а зељаста биљка из фамилије Violaceae. У корену миришљаве љубичице налази ce незнатна количина алкалоида (виолоеметин).
У цветајућој биљци налази ce етарско уље (до 0,0085%), каротиноиди, аскорбинска киселина, сапонини.
Од давнина ова биљка се користила као средство против брадавица и рака. Још 1905. године у енглеском медицинском часопису „Ланцет“ публикована je расправа доктора Гордона, у којој се говори о случају излечења рака воденом тинктуром из листова љубичице. Исте 1905. године појавило се саопштење о примени листова љубичице код рака грла једне 67-годишње жене, код које je дијагноза рака била установљена хистолошки, a лечење у току неколико месеци показало се веома ефикасним.
Љубичица манџурска (Viola mandshurka W. Веск) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Violaceae. Среће се у Кини, Јапану, Кореји, Индији, источној Монголији, у Русији.
У Кини се примењује сок ове биљке против злоћудних творевина.
Форзиција (Forsjihia suspensa Vahl.) je декоративна жбунаста биљка из фамилије Oleaccae. Постојбина joj je Кина. Расте и у Јапану, a гаји се у Русији. Карактеристично je да има савијене висеће гране. Користе се корен, листови, гране, плодови.
Форзиција садржи гликозид филирин, витамин Р, сапонин, рутин.
У Кини се користи против тумора, заједно са још неким биљкама, у виду сока и прашка.
Цикорија (Cichorium intybus L.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Asteraceac. Одликује се меснатим кореном и усправним стаблом, високим 30 до 100 cm. Цветови су плавичасте боје.
Цвета јуна – августа. Расте као коров поред путева, око канала, на ливадама, њивама, на запуштеним местима. У лековите сврхе користи се корен цикорије (Radix cichorii), ређе – надземни део (Hcrba cichorii).
Цикорија садржи горку материју – цихорин, лако приступачни шећер и инулин, холин, глицид, уље, лактуцин и друге компоненте. У народној медицини, no подацима В. Комендара користи се цела биљка код обољења желудачно-цревног тракта, цирозе јетре и рака слезине. Примењује се у виду тинктуре или сирупа, a за њихово припремање користи се осушена биљка.
Чага (брезова гљива) – бесплодни стадијум гљиве труд – Inonotus obliquus (Pers.) Pil. forma sterilis, која припада фамилији Polyporaceae, из класе Basidiomycetes.
Чага има облик неправилних гука, понекад растегнутих no дужини стабла брезе. Ређе се такве гуке ове гљиве образују и на стаблу другог дрвећа: оскоруше, букве, јове, али оне немају практичну примену.
Чага je старинско народно лековито средство. Коришћена je у различитом облику (тинктура, густ екстракт) код желудачно-цревних обољења и код злоћудних новообразованих творевина.
Коњски трн (Cirsium eriophonim Scop.) je зељаста биљка из фамилије Asteraceae, висока 100-150 cm. Цвета од краја јуна до септембра.
Свежи сок ове биљке примењиван je у руској народној медицини и то тако што ce намочи завој у овај сок и привије на ране изазване раком.
У монголској и тибетанској народној медицини примењивани су са успехом разни варијетети ове биљке.
Коњски трн je коришћен за лечење инфицираних рана, које су често представљале отворену форму рака. За лечење су коришћени водени екстракти и исцеђен свеж сок корена.
Различите врсте Cirsium-a широко ce користе у народној медицини у средњој Азији за лечење тумора и рана.
Луковац (Alliario officinalis Andrz.) спада у фамилију Brassicaceae. To je двогодишња зељаста биљка са карактеристичним мирисом на бели лук. Цвета у мају и јуну. Среће ce у шумским и черноземним зонама Европе и на Кавказу.
За лечење ce користе листови и семена. Хемијски састав биљке није детаљно проучен. Познато je да садржи етарско алилово уље, које има мирис на бели лук (што долази од гликозида синигрина). To je отровна биљка.
У народној медицини ce користи за спољну употребу код чирева, рана и злоћудних творевина на кожи.
Руса (Chelidonium majus L.) je зељаста вишегодишња биљка из фамилије Papaveraceae. Стабло je ребрасто, олистало, разгранато. Листови су перасто исечени. Цветови су жути, на доста дугим дршкама, скупљени у просте штитолике цвасти. Плод je дуг до 5 mm, a семена су јајолика, црномрке боје, сјајна. Цвета од маја до јесени, a плодоноси од јуна до септембра. Расте у Европи и на Кавказу. Среће ce и у Сибиру, a делимично и средњој Азији, на Далеком Истоку. Расте у повртњацима, воћњацима, на пустарама и око насеља.
Сви делови биљке су отровни.
У лековите сврхе ce користи надземни део биљке. Стабло, листови и особито корен садрже низ алкалоида: хелидонин, сангвинарин, хелеритрин, хомохелидонин, метоксихелидонин, протопин и др.
По карактеру деловања алкалоиди русе подсећају на алкалоиде мака. Од давних времена у народној медицини свих земаља надзмени део биљке, корен и свеж сок примењивани су код разноврсних обољења, a најчешће за лечење разних кожних болести, тумора, тешко зарастајућих рана, рака и лупуса (туберкулоза коже).
Г. Нанделштет износи да je он био сведок успешне примене згуснутог екстракта русе код мањих епителиома.
Данас ce у медицини многих земаља руса примењује углавном код обољења јетре, жучне кесице и као средство за ублажавање болова.
Тинктура русе преписује ce и као средство за слабљење. Свежи млечни сок и течни екстракт, разблажени глицерином, широко ce примењују за отклањање брадавица, жуљева, папила слузасте опне грла, као и против рака коже. У савременој литератури има доста радова посвећених проучавању терапеутских својстава русе.
Ружа (Rosa rugosa Thunb.) je вишегодишњи жбун из фамилије Rosaceae.
Достиже висину од 1 до 2 метра. Ha гранама се налазе многобројне бодље
(емергенце). Листови су непарно перасти, листићи су релативно дебели, јако набрани. Цветови су појединачни или скупљени no 3-6, крупни, црвени
или тамно-роза боје. Плодови су крупни, у зрелом стању јасно црвени. Расте на Далеком Истоку, Сахалину, Камчатки – на песковитим земљиштима и на морским обалама. Широко се гаји no парковима Европе.
Зечја лобода (Hieracium pilosella L.) je вишегодишња зељаста биљка из фамилије Asteraceae. Расте на сушним ливадама и пашњацима, најчешће на песковитим земљиштима. Цвета у мају и јуну.
Ова биљка у хемијском погледу практично није проучена
У научној медицини се не употребљава.
Народно искуство говори о томе, да ова биљка има способност да појачава лучење желудачног сока и да пречишћава организам од „штетних елемената“, те се препоручује код рака јетре и код жутице.
Тибетанска народна медицина препоручује ову биљку код разних инфекција, опекотина, болести желуца са ранама и код новообразованих творевина
Наведени преглед биљака, које се примењују у народној медицини против рака, свакако није потпун. Народна медицина Индије, Тибета, Египта, Кине препоручује оболелима од рака да у исхрани користе такво поврће као што су: мрква, црни лук, бели лук, ротква, рен, паприка, црвени лиснати купус, першун, цвекла, салата, кисељак, спанаћ и сл.
Све ово поврће, како je данас установљено, врло je богато витамином A.
И већина поменутах самониклих биљака, које задржавају раст тумора, како се показало, богати су витамином A Све то у извесној мери објашњава њихово деловање код малигних творевина
tekstovi su odlicni, kompletno novinie su izuzetno poucni.malo detaljnih recepata bi vljalo .hvala …