Dejan Savić, selektor „delfina“: Već razmišljam o timu za Los Anđeles 2028.

U Tokiju su pobedili mentalna snaga i individualni kvalitet generacije, koja je deset godina vladala svetom. – Tradicija vaterpola u Srbiji je samo olimpijska medalja. Sve ostalo su stepenice do tog cilja. Neko se neće složiti, ali definicija je takva.

Posle zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Riju 2016. već smo imali iskristalisan tim za Tokio, pa smo počeli da radimo za Pariz 2024. – Planiran prekid kontinuiteta u osvajanju zlatnih medalja da se to ne bi desilo na Olimpijadi. – Mentalna snaga i individualni kvalitet generacije, koja je deset godina vladala svetom. Ono o čemu se mašta Dejan Savić je pretvorio u javu. Kao selektor je dvostruki uzastopni olimpijski šampion. S našim vaterpolistima se u
Riju 2016. popeo na najznačajniji presto, a to je ponovio i nedavno u Tokiju.

Bio je jedan od najvećih vaterpolista svog doba i nezamenljiv u generaciji zbog koje smo se pitali da li će se ikada slična pojaviti. Na sreću, posle nje je došao još veći talas. I on odlazi u sećanje odnoseći najdragocenije trofeje, a podiže se novi čiji će se domašaj videti narednih godina.

Razlika između olimpijskog šampiona i dvostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona?

Rad i za jedne i za druge Olimpijske igre je automatizam. Kao kad se vozi auto i menjaju brzine. Ali je bilo strašno emotivno pražnjenje. U Riju zbog pritiska koji smo naneli sami sebi da je sve sem zlata neuspeh, a u Tokiju zbog toga što je akcenat bio, i divno je što je tako bilo, na trijumfalnom odlasku jedne generacije. Verovatno će mi biti potrebno vreme za poređenje, ali osećaj je divan, pošto su ciljevi ispunjeni i sni ostvareni. Najdraže mi je zbog igrača, jer dvostruki olimpijski šampion u kolektivnom sportu je retkost i to je stvarno veličina ne samo ove generacije, nego i njih kao pojedinaca. A i što je ova zlatna medalja došla na stogodišnjicu postojanja vaterpola kod nas.

Zlato u Riju je bilo jedno u nizu, a u Tokiju je došlo posle Svetskog i Evropskog prvenstva bez medalje…

Taj prekid je bio planiran. Nemoguće je ostvariti toliki kontinuitet. Mi smo uključili mlađe igrače da posle Rio de Žaneira gradimo tim za Pariz 2024, jer za Tokio je, s nekoliko izmena, već bio iskristalisan. Pored toga odmarali smo „starije igrače”, koji su bili psihofizički iscrpljeni, roviti od povreda. Na Svetskom prvenstvu 2019. u Južnoj Koreji smo sa samo jednim porazom bili peti. Da smo nastavili da osvajamo prva mesta plašio bih se da bi došlo do pada na Olimpijskim igrama. A tradicija vaterpolo sporta u Srbiji je samo olimpijska medalja. Sve ostalo su stepenice do tog cilja. Neko se neće složiti, ali je definicija takva.

U finalu Evropskog prvenstva u Barseloni 2018. pobedili smo Špance na penale, onda smo zbog njih ostali bez medalje na Svetskom prvenstvu 2019, pa na penale i na Evropskom 2020. u Budimpešti, a i u Tokiju je počelo porazom od njih. U polufinalu smo ih pobedili kada je izgledalo da je sve izgubljeno…

Od Španije smo izgubili i u Svetskoj ligi u Beogradu, a to nije prijatno. Stvarno nam je veliki rival, ne samo zbog međusobnog skora, nego što pokazuje izuzetan, visok nivo modernog vaterpola koji igra drugačijim stilom nego „teške ekipe” kao što su Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Zato taktika protiv njih mora da bude totalno drugačija nego protiv ostalih. Španija je nekoliko bitnih poraza nanela ne samo Srbiji, nego i Hrvatskoj, jer mi i Hrvati imamo sličan stil igre. Što se tiče prve utakmice na Olimpijskim igrama poraz u grupi nije bio strašan, jer je bilo važno samo da se probijemo u četvrtfinale, gde je protivnik mogao da nam bude bilo ko. Alarm se upalio zbog 27 primljenih golova – od Španije 13 i od Hrvatske 14 – pošto reprezentacija Jugoslavije, SCG, Srbije nikad nije toliko primila. Mi smo uvek dobijali utakmice na odbranu. Dali smo Španiji 12, isto toliko i Hrvatskoj, ali je nedopustivo koliko smo primili!

I kako je ekipa izlečena od te boljke?

Komunikacijom, pričom i treningom, gde se obnavlja gradivo i postavlja osnova ispod koje ne može da se ide.

Španci su u Južnoj Koreji i Mađarskoj izgubili u finalu, a sada ostadoše i bez medalje…

Doživeli su šok u polufinalu od kojeg se nisu oporavili. To je zbog neiskustva, jer nisu na taj način gubili utakmice, a pogotovu u polufinalu Olimpijskih igara. Kad se ono izgubi samo je pitanje ko će u utakmici za bronzu pre mentalno, ne fizički, da se oporavi od toga.

Grci osvojiše prvu olimpijsku medalju. Da li je to splet okolnosti ili vaterpolo dobija novu silu?

To je za mnoge iznenađenje, ali nije za trenere koji su bili na Olimpijskim igrama. Grci već nekoliko sezona, doduše s oscilacijama, pokazuju visok nivo, pre svega, discipline u igri i svoju specifičnost. Zasluženo su stigli u finale, jer su uz Španiju, do polufinala, igrali najbolje na turniru.

Kako ste ukrotili i jedne i druge?

Španiju – neodustajanjem! Velika mentalna snaga kolektiva i individualni kvalitet, koji je presudio na kraju. A što se tiče Grka, uz sav respekt prema njima, nisu imali nikakve šanse, bez obzira na tok utakmice. Na ovom olimpijskom turniru radovali su se i prvi, i drugi i treći. Obično onaj ko bude drugi plače.

Mađari su uzeli bronzu, ali nekako nisu bili upečatljivi?

Aktuelni evropski prvaci su igrali s oscilacijama, ali su vratili manir mađarskog vaterpola. Kod njih će biti smena generacija. Verovatno će posle Olimpijskih igara nekoliko reprezentacija da napravi takav rez.

Najlakše ste izašli na kraj sa svetskim prvakom…

Ozbiljno smo se spremali samo za četvrtfinalnu utakmicu, jer je ona i najbitnija, pošto onaj ko izgubi ne može više da se bori za medalju. Protivnik je mogao da nam bude bilo ko: Grčka, Mađarska, Italija ili SAD. S Amerikancima smo trenirali i njih smo dobro poznavali, a najveća misterija nam je, uz Australiju, bila baš Italija. Ali nabavili smo snimke njihovih utakmica. Ozbiljnom taktikom i neverovatnom koncentracijom, pre svega s igračem manje, to jest u odbrani, sve to je izgledalo lako kad se pogleda rezultat, ali uopšte nije bilo tako, jer je moglo da prevagne i na njihovu stranu.

Hrvati, koji su u Tokio došli kao olimpijski vicešampioni i domaćini Evropskog prvenstva iduće godine, završili su kao peti…

Nisam pričao sa selektorom Hrvatske, ali možemo da pretpostavimo da će da ostavi identičan tim baš zbog toga što su organizatori Evropskog prvenstva. Do Olimpijskih igara u Parizu biće još dve godine i smena generacija može da se izvede. Jedino se Čavi Garsija oprostio, ali mislim da oni već imaju zamenu – bivšeg ruskog reprezentativca Harkova.

Srbija u Splitu 2022. i Parizu 2024?

Svašta može da se očekuje u Splitu. Zbog drugog tima i uigravanja uvek je moguć pad, što ne bi trebalo da bude zabrinjavajuće i da čudi. Najbitnije su Olimpijske igre i Pariz vidimo kao još jedan udar na medalju. Ne znam da li iko na svetu u bilo kom sportu sedam dana posle Olimpijskih igara razmišlja već o sledećim. Ja ću sada najverovatnije da priključim i mlađe igrače da bih pravio „kostur” za Los Anđeles 2028. godine. Pokušaću da napravim isto što je napravljeno s ovom generacijom. Jedini igrač koji nije prošao kroz mlađe kategorije reprezentacije je Đorđe Lazić. Bio je među kandidatima za A reprezentaciju, pružena mu je šansa i on je to opravdao.

Koje vrline imaju dvostruki olimpijski šampioni kao pojedinci i kao ekipa?

Pojedinačne svako može da vidi, a ono što ih izdvaja od drugih su izuzetna požrtvovanost, posvećenost vaterpolu, zakopavanje sujete i snažna atmosfera praćena aurom humora.

Kako se vode najbolji na svetu?

Svakome treba dirigent, a ne neko ko drži bič u ruci, komunikacija, obostrano poštovanje i neverovatno poverenje. Pošto su to izuzetno jake, karakterne osobe u suštini svakodnevno moraš da im dokazuješ da, ipak, poznaješ bolje vaterpolo od njih samih. I kad ne znaš odgovor moraš da ga pronađeš kako znaš i umeš.

U vaterpolu se decenijama stalno nešto menja. Pošto se s tim ne prekida očigledno da rešenje nije nađeno. U čemu je problem?

Glavešine nikad nisu ušle u bilo kakvu komunikaciju s trenerima, a pogotovu s igračima. To je srž svega. Menjanje pravila nije problem – prilagođavaš se i ko to prvi uspe najbolji je – nego što se pri tome ne drži linija sudijskog kriterijuma. Različiti su od turnira do turnira. Na primer, i mi i Španija imamo po 20 isključenja! Ali, nas vrlo lako isključuju, a mi da bismo došli do njega treba da se okozimo. Pogotovu nije definisana borba na dva metra, to jest između beka i centra. Ratko Rudić je lepo primetio da se vaterpolo vratio na to da je centar glavna figura napada. A po novim pravilima tražimo pokretljivost, bržu igru… Sad stanu u lepezu i čekaju da ubace loptu na dva metra. Igra se svodi na isključenje i igrača više.

Reprezentativci se vraćaju u naše klubove…

Bili smo hendikepirani, jer smo jedina reprezentacija čijih 95 posto igrača igra u inostranstvu. Jačanje klubova znači i jačanje domaće lige, koja je najzad na nivou kakav Srbija zaslužuje. Klubovima će biti lakše da uklope mlađe igrače, jer će imati prave šampione pored sebe. Ranijih godina se kroz klupsko prvenstvo, u kome su nam u suštini juniori igrali, stvarala lažna slika baš kod tih dečaka, odnosno igrača, da pomisle da su zasluženo došli do pozicija na kojima su bili, a mesto u timu su dobili jer je bilo prazno. Nekoliko godina nemamo zlatnu medalju s juniorskih prvenstava. To nije porazno, jer je filozofija našeg vaterpola da se kroz mlađe kategorije stvaraju kandidati za A reprezentaciju i da polako ulaze u sistem njenog rada. Ali, postoji i zabrinutost kad nema rezultata, zato što ponekad treba nešto i da se osvoji. Povratkom velikih igrača mislim da će se to  poboljšati i nadam se da će to biti i motiv više za trenere, pre svega, u radu s mlađim kategorijama i decom. Veći trener od trenera koji pravi rezultate je onaj koji stvara igrače. Ali takvih je sve manje, jer ostaju nevidljivi. A šta smo postigli osvajanjem Olimpijskih igara videćemo već idućeg meseca kroz broj dece upisane u škole vaterpola u Srbiji.

Beograd je ove godine bio domaćin finalnog turnira Lige šampiona, a biće i naredne dve.

Sjajna stvar za srpski i beogradski klupski vaterpolo samim tim što je Novi Beograd dobio mesto u Ligi šampiona, a imaćemo i Radnički iz Kragujevca, dakle dva tima. To je veliki podsticaj da se ne završi samo na jednoj sezoni, na osvajanju, nego da to bude na duge staze, i da i domaća liga postane konstantna. To je izuzetan potez Vaterpolo kluba Novi Beograd, jer je na neki način povukao i ostale klubove da razmišljaju o ulaganju i stvaranju jakih timova. I sve to uz podršku Republike Srbije, grada Beograda i saveza.

Poraz sistema kvalifikacija

Na Olimpijskim igrama u Tokiju u klasičnim ekipnim sportovima u konkurenciji muškaraca predstavljali su nas samo vaterpolisti. Savić je to ovako protumačio:

– To je poražavajući momenat sistema kvalifikacija, to jest takmičenja. Odbojkaši kao aktuelni evropski prvaci treba s prve pozicije da se kvalifikuju. Košarkaši s tim „prozorima”, povredama i svim što se događalo totalno su skrajnuti. To je ozbiljan peh, koji nije shvaćen onako kako je trebalo, nego su svi nepošteno i bespotrebno razapeli i trenera i organizaciju.Takmičari u zapećku Olimpijskih igara

Dejan Savić je na Olimpijskim igrama četiri puta učestvovao kao igrač i dva puta kao trener, pa kad uporedi ono nekad sa ovim sad zaključak je ovakav:

– Hleba, igara i krvi! Sve je u suštini u vrtlogu novca, marketinga, televizijskih prava prava i sponzora. A sami takmičari su u zapećku, dobro prikriveni od gledalaca. Sada, doduše, zbog korone nije bilo publike što je nama u vaterpolu odgovaralo – imali smo bolju komunikaciju, jer nije bilo buke. Ali ako se na Olimpijske igre gleda kao na najveći sportski događaj na planeti onda je to ozbiljan hendikep zato što fudbalski ili atletski stadion, košarkaška hala, kad su prazni izgledaju sterilno. Ko da bodri, na primer, Španovićevu kad skače?

Šta mislite o ovome?

Ostavite komentar