Viktorija Grupa,DuPe i ostali krivci za propast sela i seljaka…

Šta nam čine štetočine

Srpskim oranicama i državnim ambarima danas haraju savremeni štakori, monopolska „Viktorija grupa“ udružena sa Evropskom bankom  za obnovu i razvoj  (EBRD), ali i nekoliko tajkuna-latifundista koji su zaposeli poljoprivredu, masovno uništavajući stočarstvo kako bi Srbija morala da uvozi meso od evropskih prerađivačkih giganata i kako bi postala zavisna od njih.  Strategija im je jasna, da zauvek iskorene iskonsku, proizvođačku Srbiju i pretvore je u robovlasnički i potrošački rezervat. Ministri poljoprivrede i trgovine svih kriminalnih vlada u poslednjoj deceniji, još nisu odgovarali pred sudom za ovaj dobro organizovani zločin, mada su njegove posledice već nastupile i teško ih je sagledati

Zastrašujuća suša koja je ove 2012. godine pogodila ceo svet, pa i Srbiju, već sada ima posledice koje će biti dugotrajne, a za mnoge i smrtonosne. Istovremeno, sve kriminalne srpske vlade u poslednjih dve decenije nikada nisu postavile nijedan temeljni državni projekat baš na poljoprivredi, toj svetoj kravi od koje bi Srbija mogla da živi kao evropski Kuvajt.

Čak ni u vreme najvrelijih letnjih dana ove godine, sa temperaturama preko 40 stepeni iznad nule, kad je Vlada Srbije izbegavala da proglasi vanredno stanje zbog finansijskih obaveza koje bi nakon toga imala prema poljoprivrednicima, nikome nije palo na pamet da se seti odgovornosti bivših ministara poljoprivrede, Dragana Veselinova, Ivane Dulić-Marković, Gorana Živkova, Saše Dragina, Dušana Petrovića… Razloga bi bilo puno. Poljoprivreda u Srbiji je uništena i bez suše, njen glavni zlotvor je banditska državna birokratija i odsustvo bilo kakve ideje da se ova zemlja konačno preorjentiše na posao od koga će naredne generacije moći da žive bolje nego sve prethodne u novijoj istoriji. Taj posao je poljoprivredna proizvodnja i prerada hrane.

Ali, ono što srpski ministri ne žele ni da čuju ni da znaju, jer su zaslepljeni brzim zaradama i megalomanskim projektima, to je dobro došlo domaćim tajkunima i lopovima, a još bolje globalnoj, međunarodnoj mafiji koja uspostavlja novi poredak kontrolom svetskih resursa obradivog zemljišta i vode, kao glavnih uslova za stabilnu proizvodnju hrane.

Iz tih razloga je i najopasnija finansijska aždaja na kontinentu, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), dokapitalizacijom od 40 miliona evra, postala je vlasnik 24 odsto akcija najveće srpske poljoprivredne kompanije „Viktorija grupe“, koja je bila punu deceniju glavna „hraniteljka“ Demokratske stranke i njenih glavnih „poslovođa“. Čim je „Viktorija grupa“ dobila 40 miliona evra kao „doznaku za poboljšanje i dalji razvoj poljoprivrede u Srbiji“, postalo je jasno da je 20 hiljada ljudi, koliko zvanično radi u ovoj korporaciji, postalo najamno roblje najvećeg kontinentalnog porobljivača, zamaskiranog u odelo najveće evropske bankarske institucije.

Transakcija je dobro došla samo malom, odabranom broju ljudi, koji su na čelu „Viktorija grupe“, ali će zlo za celoukupnu srpsku poljoprivredu biti nesagledivo! Žil Metetal, direktor za agrobiznis Evropske banke za obnovu i razvoj, hvalio se tom prilikom kako je ta banka u pregovorima sa srpskim preduzećima koja proizvode hranu (ne reči i kojim!), te da će EBRD ubuduće biti zastupljen u Nadzornom odboru „Viktorija grupe“.

– Poljoprivreda, pre svega proizvodnja hrane, idealna je šansa za Srbiju i zbog toga smo odlučili da uložimo novac u „Viktorija grupu“, koja je jedna od najboljih agrobiznis kompanija na zapadnom Balkanu, kao i potencijalni regionalni lider. Veoma nam je važno da investiramo u privatni sektor, iako i sa Ministarstvom poljoprivrede imamo veoma ozbiljne planove !

Nije samo rekao kakva je to suverena država Srbija sa čijom vladom „ima planove“, ali je jasno o kakvim je planovima reč! Naime, uloženih 40 miliona evra EBRD koristi se, između ostalog i za proizvodnju pesticida, semena, mineralnih đubriva, stočne hrane, finansiranje veterinarskih stanica, sušara, kao i fabrike za proizvodnju biodizel goriva, čime je zaokružena monopolska logistika za proizvodnja strateških poljoprivrednih proizvoda. Na taj način je država izbačena sa sopstvenih poseda, a Ministarstvo poljoprivrede više nema nikakvog uticaja na privatni biznis „Viktorija grupe“ i EBRD! Ko je ovo dozvolio i zašto? Koga treba poslati na optuženičku klupu za ovakvo kriminalno udruživanje sa ciljem smišljenog otimanja najvažnijih državnih resursa? Kakva je odgovornost bivših ministara poljoprivrede i šta je, ustvari, zatekao na svom novom radnom mestu ministar Goran Knežević?

Ne bude li neko hitno upoznao javnost sa činjenicama, sa punim pravom treba reći da je i nova vlast saučesnik u jednom zločinačkom poduhvatu bez presedana, u kome je Srbiji oteto pravo na sopstvenu poljoprivrednu politiku, na strategiju proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda, i da su gazde srpskih oranica grupa domaćih lopova i jedna strana bankarska institucija.

Žedna zemlja, gladan narod

Ovdašnjoj javnosti je malo poznato da je za samo par godina poljoprivreda zajedno sa prerađivačkom industrijom, izgubila čistih tri milijardi dobiti, samo zato što nema navodnjavanja! Tačnije, i dan-danas, posle punih trideset godina prevara i obećanja, Srbija navodnjava samo četiri odsto poljoprivrednog zemljišta!

Tri izgubljene milijarde evra za nepune tri godine, to je novac kojim je mogao da se izgradi sistem navodnjavanja koji bi zadovoljavao potrebe jedne izrazito agrarne zemlje, kakva je Srbija.

Dostupni podaci govore da je od skoro pet miliona hektara obradivog zemljišta, navodnjavano samo 200 hiljada hektara! Takav govor brojki nikome ne treba dodatno pojašnjavati.

Ogledalo srpskih vlasti je suvo, sprženo i zaparloženo zemljište, ali i mrtve baruštine, neočišćeni kanali (u Vojvodini je čak čitav sistem navodnjavanja, još od vremena Marije Terezije, već skoro jedan vek zaboravljen i neočišćen, mada bi i danas dobro došao u nedostatku drugih rešenja). Pomor stočnog fonda je u završnoj fazi, mesa će biti sve manje a cena će mu biti sve veća…

Prerađivačka industrija krupnih veleposednika sprema surovi obračun sa sirotinjom, jer je na vidiku još jedan talas povećanja cena hrane, a sušna i žedna zemlja 2012. godine donela je pustoš koja se sa oranica i pijaca prenela u svačiju kuću.

Čovek i domaće životinje, uprkos svim izumima savremene tehničke civilizacije, i dalje su neraskidivo povezani u lancu ishrane, a posledice pucanja tih karika odmah su vidljive. Naime, posle svega što se dešava i sa prirodnim katastrofama kakva je suša i sa kriminalnim ponašanjem srpskih vlasti kad su poljoprivreda i stočarstvo u pitanju, retki su oni srećnici u Srbiji koji mogu da se pohvale da godišnje pojedu u proseku oko 55 kilograma mesa koliko zvanična statistika govori. Jer ta statistika govori lažnim jezikom (prosek je ono što najbogatiji pojedu, pod pretpostavkom da je ta količina ravnomerno podeljena na sva gladna usta). Na drugoj strani, u Evropskoj uniji, prosek godišnje potrošnje mesa je više od 80 kilograma po jednom  stanovniku, ali, i tamo, naravno, ima gladnih i onih koji „izbegavaju meso“ jer im se ne uklapa u kućni budžet.

Kad bi neko konačno krenuo u realizaciju projekta sistema navodnjavanja, to bi po današnjim cenama koštalo 1,5 milijardi evra, a takozvana primarna kanalska mreža koštala bi dvesta miliona manje. Ni onih 22  hiljade kilomatara starog sistema Dunav-Tisa-Dunav, nikada istinski nije iskorišćeno, jer niko decenijama nije uređivao kanalsku mrežu i voda ne može da dopre do parcela!

 Nijednoj vladi do danas nije palo na pamet da iskoristi vodotoke, jezera, podzemne vode i postojeće a zapuš(t)ene kanale kako bi inače plodnu srpsku zemlju učinio desetostruko korisnom za poljoprivrednu eksploataciju najvećeg ranga.

Novi ministar poljoprivrede Goran Knežević moraće da objašnjava obećanja bivših vlasti da će u septembru biti završena prva faza velikog projekta razvoja sistema za navodnjavanje, što će omogućiti navodnjavanje novih 63.000 hektara oranica. Hoće li, zaista? Da li je moguće da će u narednih pet godina (baš tako su zacrtali, boljševičku  petoletku!) biti navodnjavano 1,1 milion hektara? Čemu ovakve laži ako svi, i stručnjaci i laici znaju da ovakvom politikom to nije moguće?

U agrarnom budžetu za te namene u ovoj godini izdvojeno pet milijardi dinara, a u toku je obnova postojeće kanalske mreže za odvodnjavanje koja će biti pretvorena u dvonamenski sistem koji će služiti i za navodnjavanje.  Zvanično, „radovi su u toku“ na 40 lokacija, a sistemima za navodnjavanje treba da bude obuhvaćeno ukupno 45.000 hektara na teritoriji Vojvodine, u Pančevačkom ritu i na teritoriji grada Beograda, 16.000 hektara, a u celoj Mačvi samo 1.700 hektara! Kako je ovo moguće i ko je to odredio?

Pakleno leto 2012

 

Samo u Vojvodini, suša je do sada odnela milijardu evra planirane dobiti od poljoprivrede, ali ni to nije bilo dovoljno da Vada Srbije proglasi vanrednu situaciju nego je predložila da se poljoprivrednicima reprogramiraju dugovi koje imaju prema Ministarstvu poljoprivrede, pa čak i da ne treba doneti odluku o zabrani izvoza žitarica (na predlog pokrajinske vlade Vojvodine).

U međuvremenu je u više od pedeset gradova i opština sa područja Vojvodine, sprženo sve što je posejano na površini od preko milion hektara (tačnije, 1.138.000 hektara!), i to kukuruz, suncokret, soja, šećerna repa, detelina…

U ovakvoj situaciji, poseban je cinizam kad vlada predloži Ministarstvu finansija i Poreskoj upravai da se gazdinstvima – fizičkim licima, na godinu dana reprogramiraju obaveze plaćanja „vodne naknade“ za odvodnjavanje u 2012. godini! U Srbiji koja skoro uopšte nije navodnjavana!

Stručni izvori tvrde da, ukoliko izvoznici ispune već ugovorene obaveze i prodaju drugim zemljama oko pola miliona tona kukuruza, stvoriće se manjak ove strateške žitarice na domaćem tržištu, što će odmah značiti manju proizvodnju stočne hrane, pokolj stoke i nestašicu mesa!

Proizvođači stočne hrane zatražili su od države hitno zatvaranje granica za izvoz svih žitarica, ali, nepoštovanje ranije sklopljenih ugovora o izvozu, koštaće koliko još jedna suša!

Novi ministar poljoprivrede Goran Knežević nedavno je tvrdio da „u ovom trenutku“ Srbija ima sasvim dovoljno žitarica za domaće potrebe. Iza njegovih leđa, neko je dobacio: „…Srbija neće biti gladna!“. Divna parola, ali, istina je drukčija! Srbija je na pragu masovne gladi, što je posledica odsustva stabilne državne politike, višemesečne suše ali, pre svega, kriminalnog monopola na ključne poljoprivredne proizvode.

Ovo je, ne pominjući glavne krivce, potvrdio i jedan od stručnjaka Produktne berze u Novom Sadu, rekavši da je „…problem sa kukuruzom i sojom, koja su dva osnovna elementa u ceni koštanja stočne hrane, a cena kukuruza i soje samo raste, a  Srbija reaguje i na dešavanja na svetskim tržištima ovih kultura, gde se, u poslednje tri godine, beleže rekordne cene…“

Kako to da soja, na primer, beleži svetske rekorde u visini cene, a da Srbija ne zarađuje od nje? Odgovor je jasan: monopol koji drži „Viktorija grupa“ i EBRD zarađuju, a Srbija neka uvozi!

Isto ili slično desilo se sa kukuruzom. Srbija je jedan od deset svetskih izvoznika ove žitarice, i to nekome nije po volji.

Naredne godine, učešće stočarstva u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji, sledeće 2013. godine biće  za čak 25 odsto manje nego danas, što nikada nije zabeleženo u istoriji Srbije!

Stručne procene govore da će zbog odsustva ozbiljne agrarne politike, zbog onoga što čine „Viktorija grupa“ i EBRD, ali i zbog suše, doći do porasta cene suncokretove sačme, koje se koriste u proizvodnji koncentrovane stočne hrane. Zajedno sa kukuruzom, to će dovesti do skoka cena stočne hrane. Uslediće još jedan pokolj stoke, što će trenutno možda održati nivo cena mesa na prihvatljivijem nivou za potrošače. Ali ne za dugo… Ubrzo posle toga će doći do interventnog uvoza mesa i prerađevina od mesa iz Evropske unije.

Cilj će tako biti ostvaren! Poljoprivreda u Srbiji, a sa njom i selo, biće ubijeni, a time i samo biće ovoga naroda i njegovo, vekovima sigurno pribežište.

Zločin koji sprovode kriminalna korporacija na grbači poljoprivrednika, skoro je obavljen. Ali, zašto do današnjeg dana nema odgovora na ovo strateško ubijanje miliona ljudi, i hoće li nove vlasti naći načina da hitno utvrde ko je za ovo odgovoran, hoće li da suspenduju štetne ugovore i razbiju banditsko udruživanje? Ova pitanja nisu obična, nego je reč o pitanjima života i smrti. Zato je i odgovor na njih hitan.

Štakori kolo vode, a država ih podržava

Sve dok primarna poljoprivredna proizvodnja u Srbiji bude neorganizovana i dok bude jeftina sirovinska baza, Evropska banka (EBRD), “ Viktorija grupa“ i razni organizovani mešetari, ostvarivaće multimilionske   profite i ekstraprofite. Zbog toga će Srbija gladovati, a onaj ko još može da plaća, platiće hranu po najvišim cenama u Evropi.

 

Zaštićeni kao retke životinje

 

Evropska banka  za obnovu i razvoj (EBRD) uživa poseban status u Srbiji, pa su tako svi njeni službenici zaštićeni od mogućeg krivičog gonjenja diplomatskim imunitetom! Isto pravilo važi i u drugim državama koje je ova bankarsko-mafijaška korporacija zarobila dužničkim ropstvom, „investicijama“ i drugim metodama ubijanja suvereniteta. U slučaju Srbije, EBRD je do sada donosila i političke odluke, preko svojih izvršitelja u državnim institucijama. Ko će ovo da zaustavi?

Crna hronika poskupljenja

Prva poskupljenja u 2012. počela su u februaru, kada su u proseku za 10 odsto poskupele najpre pojedine mesne prerađevine, smrznuto voće i povrće, alkoholna pića, kućna hemija i sredstva za ličnu higijenu. Nastavilo se krajem aprila, ponovnim poskupljenjem sredstava za ličnu higijenu, kozmetike za decu i to od četiri do 11 odsto, dok su u nekim trgovinama uvećane cene džemova, meda i kečapa od sedam do 13 odsto.

Osnovne namirnice, hleb, meso, mleko, brašno, ulje i šećer bile su stabilne od početka godine, pre svega zahvaljujući uredbi koja je trgovačku maržu za taj paket ograničila na deset odsto.

U septembru če proizvođači povećati sve cene što je nemoćno i sa žaljenjem potvrdio i ministar za unutrašnju i spoljnu trgovinu Rasim Ljajić, najavljujući odgovor države:  „…Uredba o maržama ostaće na snazi…Spremni smo i da intervenišemo iz robnih rezervi. Znamo da pšenice ima oko dva miliona tona ali i dalje otkupljujemo kako bismo mogli da intervenišemo na tržištu. Sa kukuruzom, sojom i suncokretom situacija je znatno lošija, a to direktno utiče na povećanje proizvodne cene mesa. Mi u zalihama kod robnih rezervi imamo oko 70 miliona tona kukuruza i videćemo kakve su mogućnosti da se sa tim količinama interveniše kod proizvođača kako bi smanjili njihove troškove…“.

Drama i neizvesnost. To su posledice kriminalne politike koja je u srpskom agraru vođena punih dvanaest godina. Te Augijeve štale tek treba očistiti, ali, sa kim i kako?

Mafija

Viktorija grupa: Dušan Petrović, ministar poljoprivrede, instalisan je da kontroliše tokove novca, robe i kriminala koji je sam posejao

 

Ministar je ovlašćen da uvije

 

Bivši propali advokat iz Šapca Dušan Petrović nije slučajno došao na čelo Ministarstva poljoprivrede. Njegov glavni zadatak je da pomogne svom zavičajnom pajtosu Stanku Popoviću kako bi Viktorija grupa donosila veće prihode svojim pravim vlasnicima iz samog vrha Demokratske stranke i G17 plus

Viktorija grupu čini osam kompanija: Sojaprotein iz Bečeja, Viktorija oil iz Šida, Veterinarski zavod iz Subotice, Fertil iz Bačke Palanke, Luka Bačka Palanka, SP Laboratorija u Bečeju, Viktorija logistik Novi Sad i Viktorija fosfat Bosilegrad.

Poslovnu 2009. godinu Viktorija je završila sa 79 zaposlenih, aktivom većom od 12 milijardi dinara, poslovnim prihodom od skoro sedam milijardi i čistom dobiti većom od 16 miliona dinara. Takođe je neraspoređena dobit iznosila bezmalo dve milijarde dinara. Iako su ove brojke impozantne, one prikazuju pad u odnosu na 2008. godinu.

U Agenciji za privredne registre upisana su četiri vlasnika, akcionara Viktorija grupe. Trojica su fizička lica sa udelom od po 25,33 odsto, dok je četvrti akcionar Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) sa 24 odsto vlasništva. Kao što če se ispostaviti, ovo je stanje na papiru, ali je pitanje da li je tako i u stvarnom životu.

Čovek koji je imao jaja

Stanko Popović, prvi i sigurno najznačajniji akcionarViktorije, rođen je 3. oktobra 1973, a devedesetih godina je bio vlasnik preduzeća Narcis Popović iz Šapca, koje je bilo poznato najviše po trgovini jajima koja su stizala iz Surčina, sa živinarskih farmi Dragoljuba MarkovićazvanogKrmivoje.

Ova veza između Stanka i Krmivoja nije bez značaja za celu priču, jer je ovaj drugi bio poznat kao veliki sponzor Demokratske stranke, a posle toga Liberalno-demokratske partije, odnosno njenog predsednika Čedomira Jovanovića. Krmivoje je bio i kum pokojnog Zorana Đinđića, a preko ovog surčinskog biznismena išle su i mnogobrojne investicije za račun premijera i vrha Demokratske stranke.

U međuvremenu, iako su svi njegovi puleni opet na vlasti, Krmivoje kao da se povukao iz posla. Jedino ga još nalazimo kao vlasnika Surčina, ergele rasnih konja koji trče na beogradskom hipodromu. Insajderi iz Viktorije nam, međutim, tvrde da je Dragoljub Marković Krmivoje u stvari jedan od pravih akcionara Viktorija grupe, dok je Stanko Popović tek obična marioneta.

Ovo nikako nije daleko od zdravog razuma, jer je nekadašnji šabački trgovac konzumnim jajima preko noći postao biznismen koji ulaže milione evra u vrlo lukrativne poslove. Taj novac, očigledno, sam ni do kraja života nije mogao da zaradi prodajući sitan bakaluk.

Zahvaljujući svojim što poslovnim kontaktima sa Krmivojem, kao i zavičajnim vezama sa Dušanom Petrovićem, Stanko je za oko zapao i samom tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, koji je izričito tražio da se kupovina akcija Sojaproteina obavi preko ovog tada potpuno nepoznatog i relativno siromašnog bakalina iz Šapca.

Sojaprotein je još uvek delimično u vlasništvu porodice Đinđić, ali i još nekih iz vrha Demokratske stranke. Prilikom kupovine ovog giganta lopovi sa vlasti i njihov istureni igrač Stanko Popović nisu morali čak ni da angažuju sopstvene pare. Bilo je dovoljno da potegnu nešto malo veza po bankama i da angažuju crvene beretke da premlate radnike.

Potpuna kontrola

Suvlasnici SJPT-a bili su i ostali i mali akcionari, odnosno radnici ovog preduzeća. Njima nije bilo u interesu da se kompanija u koju su decenijama ulagali i od koje je živelo pola Bečeja, bukvalno pokloni grupi otimača. Zbog toga su organizovali štrajk u fabričkom krugu tražeći da se odustane od najavljene privatizacije, odnosno da se primeni neki od transparentnijih privatizacionih modela, kao što bi bilo iznošenje akcija na prodaju preko Beogradske berze.

Demokratskoj družini, opet, nije bilo u interesu da plaća realnu cenu za akcije, pa je angažovala pripadnike tadašnje Jedinice za specijalne operacije da nasilno uguše proteste. Nekoliko velikih džipova je zatim uletelo u krug fabrike, iz vozila su istrčali momci obučeni u crno i sa fantomkama na licu i počeli nemilosrdno da tuku okupljene radnike.

Posle manje od sat vremena batinanja mali akcionari su pristali da obustave štrajk i da dozvole da njihovo preduzeće bude privatizovano onako kako je vlast to i zamislila.

Novac za kupovinu Sojaproteina nije čak došao ni iz džepova lopova koji su ga preuzimali, već od kredita koji je podignut tako što su budući vlasnici kao garanciju položili imovinu Sojaproteina. Tako je ova uspešna kompanija u suštini otkupila samu sebe, ali za račun muljatora iz Viktorija grupe i njihovih zaštitnika iz vlasti.

Interesantan je i podatak da se Viktorija za kupovinu 39,63 odsto akcija SJPT-a u državnom vlasništvu zadužila prvo kod Komercijalne banke uzevši kredit u visini od 22 miliona evra, odnosno 1,35 milijardi tadašnjih dinara. Ovaj kredit je vraćen odmah po kupovini Sojaproteina i to tako što se Viktorija sada zadužila kod Hipo Alpe Adrija banke, ali u visini od 25 miliona evra. Razlika od skoro tri miliona evra očigledno je bila provizija za one koji su Viktoriji omogućili otimanje bečejskog giganta.

Kasnije je konzorcijum Viktoria manipulacijama dezinformisao manjinske akcionare i po znatno nižoj ceni (koja je u jednom trenutku sa 10.070 dinara, koliko je plaćen državni paket, pala na 900 dinara) kupio veći deo njihovih akcija. Kako bi odabrani stekli potpunu kontrolu nad bečejskom firmom, krajem 2002. godine izvršena je fiktivna dokapitalizacija u visini od 180 miliona dinara, a svih 120.000 emitovanih akcija kupio je konzorcijumViktoria, čime je postao vlasnik više od 72 odsto akcija Sojaproteina.

I ova dokapitalizacija je izvršena, kako tvrde dobro upućeni, na isti način kao što je Sojaprotein i kupljen: kreditom koji je Viktorija podigla zalažući kao garanciju imovinu Sojaproteina. Vlasnici Viktorije ne vole da investiraju sopstveni novac, makar on bio stečen i krađama i otimačinom.

Ljubav prema kešu

Ni Zoran Mitrović, rođen 1967, predsednik UOSojaproteina i suvlasnik Viktorije, nije ništa manje zanimljiv…

Tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznaje se sa nekadašnjim guvernerom Narodne banke Mlađanom Dinkićem i Bojanom Zečevićem, u to vreme izvršnim direktorom G17 plus.

Kako je tri godine kasnije utvrdila istraga UBPOK-a, Zoran Mitrović tada je pristao da preko računa njegove firme Hejvard kompani u banci HVB Mađarska, Segedin, idu uplate, kako je rekao ino donatora za G17 plus.

Ovlašćena lica za finansijski konsalting kod banke, pored njega bila je i njegova supruga Vesna Mitrović.

Posle uvida u 24 izvoda HVB Mađarska, a koje su mu inspektori UBPOK-a prezentirali tokom istrage 2003-2004, Zoran Mitrović je potvrdio da se radi o verodostojnim dokumentima u kojima su naznačene novčane transakcije između Hejvard kompani i ostalih organizacija – donatora koji su uplaćivali sredstva. Sa istog računa su vršena i plaćanja, a sve po nalogu Bojana Zečevića, izvršnog direktora G17 plus.

Inače, kako je tvrdio Zoran Mitrović, Bojan Zečević ga je redovno unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao u kešu, nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću u kancelariji G17 plus u Beogradu ili u svojoj kancelariji u Knez Miletinoj 44.

Pored toga što je suvlasnik Victoria Group, Zoran Mitrović zajedno sa Stankom Popovićem od avgusta 2002. vlasnik je i ribnjaka američke pastrmke, nekadašnje vlasništvo Drina inexa (danas Riboteks), koji ima godišnji kapacitet 200 tona pastrmke.

Ljubitelji soje tako postaju i ljubitelji ribe, jer za ribnjak u Ljuboviji plaćaju čak 29,02 miliona dinara, iako je početna cena bila 12,5 miliona. Zanimljivo je i to da je šef Odseka u oblasti ribarstva pri Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, izvesnaVesna Mitrović, mada Tabloidovi izvorine mogu sa sigurnošću da potvrde da se radi o istoj onoj Vesni, Zoranovoj supruzi, koja je bila jedno od ovlašćenih lica za račun uHVB banci.

Zoran Mitrović se pominje i u aferi sa donacijom od 180.000 evra Demokratskoj stranci. U ovom slučaju je Mitrović bio donator, a novac je pronađen u demokratskom sefu u Zrenjaninu. Niko nikada nije ni pokušao da sazna odakle Mitroviću ovoliki novac samo za donaciju jednom običnom gradskom odboru neke stranke.

Bratske provizije

Treće fizičko lice u vlasničkoj strukturi Viktorije je Milija Babović, rođen 1963. godine. Milija je javnosti daleko poznatiji kao vlasnik Verano motorsa iz vremena kada je ova firma, zastupnik francuskog Pežoa, dobila posao da srpsku policiju snabde novim patrolnim vozilima. Iako su postojale daleko povoljnije ponude, između ostalih i domaće Zastave, posao je dodeljen Veranu za višemilionsku proviziju isplaćenu onima koji su o tenderu odlučivali.

Sojaprotein je nekada bila najznačajnija firma Viktorija grupe, ali to odavno više nije, jer je očerupana do gole kože. Od nekadašnjeg giganta ostala je samo još prerada soje, koja i sama donosi milionsku dobit, a sve ostalo je izdvojeno u posebna preduzeća koja su pod direktnom kontrolom Viktorija grupe, čime su najviše oštećeni mali akcionari SJPT, budući da se njihovo vlasništvo sada svodi samo na jedan od nekada brojnih segmenata bečejskog preduzeća.

„Naša tri prioriteta u biznisu su prerada uljarica, odnosi sa agrarom (otkup tržnih viškova i trgovina, pre svega, žitaricama, kukuruzom, pšenicom i proizvodima iz uljarske industrije), te proizvodnja i distribucija veštačkih đubriva“, rekao je u leto 2009. generalni direktor Viktorije Nikola Vujačić.

Viktorija je jedini proizvođač veštačkog đubriva čije proizvode država subvencioniše prilikom prodaje domaćim potrošačima. Zahvaljujući ovako stečenom monopolskom položaju Viktorija je samo u 2009. godini zaradila milijarde budući da je lažnim fakturama prikrivala izvoz već subvencionisanog đubriva.

Država je te godine, naime, subvencionisala đubrivo tako što je proizvođaču plaćala 10.000 dinara po toni. Svi razumni su ukazivali da se to tako nigde u svetu ne radi, već da se subvencije isplaćuju seljacima na kupljeno đubrivo. Radi se, međutim, o tome da vlast nema nikakve koristi od seljaka, ali ima od lopova.

U tom periodu je cena đubriva drugih, nesubvencionisanih proizvođača i uvoznika, iznosila između 160 i 235 evra po toni. Kod subvencionisane Viktorije je seljak plaćao između 240 i 300 evra!? Kada se ovoj ceni doda i 10.000 dinara državnog podsticaja, ispada da je tona veštačkog đubriva u Viktoriji vredela i preko 400 evra, odnosno duplo više nego kod drugih.

Slična prevara je odrađena i 2010. godine, a sprema se i za ovu godinu. Za to će već da se potrudi novopečeni ministar poljoprivrede Dušan Petrović, rođen 1966. u Šapcu, odakle potiče i Stanko Popović.

Neverovatne odluke

Dušan Petrović nikako nije slučajno doveden na ovu funkciju. On je advokat i nema nikakve veze sa poljoprivredom, ali ima veze sa Stankom Popovićem i kapitalom koji je preko Viktorije plasirao vrh Demokratske stranke. Taj kapital sada treba da donese dodatne prihode svojim na bekstvo u inostranstvo spremnim vlasnicima. Glavni posao Dušana Petrovića, u mladosti od drugova nazivanim Dupe, u DS-u jeste sakupljanje para, a one će ove godine biti zgrtane i prevarama preko Viktorija grupe.

Još prošle godine je Viktorija preko Ministarstva poljoprivrede uspela protivpravno da zaradi nekoliko miliona evra i to od prodaje – pšenice. Pre toga je, zbog pogrešnih procena rukovodstva, Viktorija na veliko otkupljivala ovu žitaricu. Kada su njeni silosi bili puni, cena pšenice na produktnoj berzi u Novom Sadu je naglo pala zbog izuzetno obilnog roda.

Da nije bilo države Viktorija bi na ovom poslu izgubila nekoliko miliona evra, ali je zahvaljujući vlasti ona zaradila milione. U trenutku kada je pšenica svuda u svetu bila na jednoj od najnižih cena u poslednjim godinama, vlada Srbije je izvoz poljoprivrednih proizvoda proglasila strateškim prioritetom i odredila visoke subvencije za svaku tonu u inostranstvu prodate pšenice.

Jedini izvoznik, međutim, kome su ove subvencije bile odobrene i isplaćene bila je – Viktorija grupa. Identična prevara se sprema i za ovu godinu, ovog puta pod dirigentskom palicom Dušana Petrovića, zavičajnog pajtosa Stanka Popovića.

Ove godine će posebno biti subvencionisan izvoz soje, glavnog artikla Sojaproteina u vlasništvu Viktorija grupe, porodice Đinđić i vrha Demokratske stranke. Cena ovog proizvoda u svetu pada, jer se sve više  odustaje od proizvodnje nerentabilnog biodizela. Zato će na jednoj od narednih sednica vlade biti doneta odluka o izvozu soje kao strateškom cilju, i iz budžeta će Sojaproteinu biti isplaćivane milionske subvencije.

Ništa bez Dupeta

Dušan Petrović je kao ministar poljoprivrede već predložio da se ove godine, zbog navodnog povećanja ponude, subvencioniše i mineralno đubrivo iz uvoza. Monopolistički uvoznik veštačkog đubriva iz Rusije je firma Promist. Naizgled bi ovim bio narušen monopol na subvencijama koji suvereno drži Viktorija, ali samo naizgled.

Promist je registrovan na istoj adresi gde i Viktorija, a njen nominalni vlasnik je Nebojša Petrić, bivši radnik Viktorije. Kao pravog vlasnika firme upućeni navode Viktoriju i Radomana Božovića, nekadašnjeg državnog funkcionera i čoveka koji je kao direktor sahranio Geneks.

Da nešto nije u redu sa Promistom pokazuje i podatak da njegov generalni direktor Svetislav Čović ima tek 25 godina. I pored toga što je žutokljunac, on je prošle godine samo od subvencija za trgovinu mineralnim đubrivom od države zaradio preko milijardu dinara. Pri tome je Promist bio samo firma za skladištenje, a ne i za proizvodnju.

Zanimljiv podatak je i da je Promist osnovan 26. aprila 2010. godine, što će reći bukvalno uoči raspisivanja lanjskog tendera za dobijanje subvencija.

Prošle godine je iz budžeta na ime subvencija za đubrivo isplaćeno šest milijardi dinara, a od toga je Viktorija dobila 3,5 miljardi, Promist preko milijardu dinara, dok je svim ostalim trgovcima podeljeno manje od dve milijarde.

U proizvodnju mineralnog đubriva Viktorija je ušla preuzimajući Zorku Šabac i to bez uslova da namiri ranije dugove ove kompanije, pa čak ni da radnicima isplati zaostale plate. Nije imala ni obavezu da preuzme izgladnele radnike.

Zorka je uz pomoć Dušana Petrovića doslovce poklonjena Stanku Popoviću.

Sve se može kad se slože

Tek će neka buduća policijska istraga da utvrdi kako je bivši trgovac jajima, Stanko Popović, odjednom došao do miliona evra kojima će početi da kupuje firme po Srbiji, i to upravo od onog momenta kada su njegovi zaštitnici iz Demokratske stranke, a na prvom mestu Dušan Petrović, uzjahali vlast.

Zorka boje, fabrika koja se sredinom devedesetih godina izdvojila iz holdinga, među prvima jer privatizovana. Fabriku su na aukciji 11. jula 2002. godine, kao fizička lica, kupili Miroslav Aleksić, vlasnik preduzeća TAŠ, i Stanko Popović, vlasnik firme Narcis Popović.

Za Zorka boje Popović je izbrojao 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka oprema.

Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio i preduzeće Mačva-promet.

I Viktorija deluje na vrlo širokom frontu. U duhu Kjoto protokola,koji predviđa zaštitu ozonskog omotača Zemlje, kupila je fabriku jestivog ulja u Šidu i od nje napravila fabriku biodizel goriva (energent proizveden od kukuruza koji zamenjuje fosilna goriva).

Kako biodizel nije pronašao tržište, vlasnici su rešili da ovaj proizvod konvertuju ponovo u jestivo ulje, i da ga uz veliku galamu preko medijskog bombardera B92 ponude gladnima u Srbiji.

1 Comment

  1. Meni je najdraža Viktorija Popović, pravi slatki kolačić, odgojena kao prva generacija mislećih u ovoj lozi, konačno su novci pokazali da mogu da stvore razumno, skromno i vredno čedo. Avaj!

Ostavite komentar